Тврђава и Крајина: „Одвео ме живот, остало је срце“ као некролог прогону

Аутор серије „Тврђава“ открио: Ево како је настала песма која доводи све до суза

Серија „Тврђава“, која је од самог почетка привлачила велику пажњу публике, дошла је до свог емотивног краја. Последња сцена оставила је снажан утисак и многе гледаоце довела до суза.

Главни јунаци, окупљени у тишини и сети, још једном су запевали песму „Марама плава“, мелодију која у себи носи сећања, растанке и болне успомене на дом.

Емоције су биле на ивици пуцања. Лука, Дарија и остали ликови присећали су се родног краја, огњишта које су морали да напусте, али и оних којих више нема. У мислима су им били Никица и Момчило, страдали јунаци чија је судбина заувек обележила њихове животе. Песма је у том тренутку постала тихи опроштај, али и знак вечне повезаности са онима који су остали у сећању.

„Тврђава“, како су аутори и најавили, почиње и завршава се емоцијом, а музика има кључну улогу у обликовању целе приче. Управо зато избор песме за завршницу није био случајан. Сценариста Горан Старчевић, који и сам вуче корене из тих крајева, објаснио је због чега је одабрана баш „Марама плава“, песма која је широј јавности до сада била готово непозната.

– То је можда најмање позната песма у крајишком свету. Имао сам жељу да пронађем мелодију за коју малтене чак ни људи из тог поднебља не знају, а која истовремено повезује све људе из Крајине, рекао је Старчевић у емисији „Магазин Око“ на РТС-у.

Његова намера била је да пронађе аутентичан звук који још није „потрошен“, песму која не припада естради, већ срцу. Мелодију која носи искрену бол растанка, али и достојанство оних који одлазе.

– Нашли смо прави мали бисер, песму коју ће сада и они препознати и слушати, додао је Старчевић, истичући да „Марама плава“ симболизује онај последњи поглед ка кући, капији и драгим људима које можда више никада нећете видети.

Управо због тога завршна сцена „Тврђаве“ није била само крај једне серије, већ тиха, болна посвета дому, сећањима и свима који су остали у песми.

Текст песме:

Још памтим матер, мараму плаву,
вредне руке како ми машу.
Покојног ђеда, новчаник стари,
капију малу и кућу нашу.
(Капију малу и кућу нашу)

Рефрен:
Одведео ме живот, остало је срце,
жељно крша Далмације своје.
Зато будан сањам скоро сваке ноћи
стару кућу и огњиште моје.
Зато будан сањам скоро сваке ноћи
стару кућу под Динаром што је.

БЛ Портал