Очеви и етика: Зашто казна за подстицање на абортус није само због новца
Први прецедент казне за подстицање на абортус догодио се у Саранску. Жена је затруднела са близанцима, а отац деце јој је саветовао да направи абортус. Она се обратила за психолошку помоћ и поднела пријаву. Суд је осудио мушкарца на новчану казну. Женa је прекинула све односе са оцем своје деце.
За мене је писати о овоме тешко. Лично.
Јер ја се не осећам ништа боље од тог кажњеног мушкарца. Лично сам више пута предлагао абортус. И не једној жени.
Сећам се тога са ужасом. И понекад, више пута дневно, успевам да се захвалим Богу што сам макар једном био одбијен заједно са својим „консултацијама“.
Те речи – „А не би ли боље било да…“ – вероватно су једна од најбољих ствари које су ми се догодиле у животу.
С једне стране, закон не би требало да се меша у интимне односе међу људима.
Али, с друге стране, велика је радост што је зло назвaно злом, а човек који га чини – макар и мало – кажњен је. И носи печат свог дела у историји отворених судских одлука.
Сада жена може проверити потенцијалног партнера по овој бази и сазнати да ли је тај човек икада изговорио те проклетe речи.
Истина је да нормална жена никад не жели абортус. Увек је на то приморавају – или болест, или сиромаштво. Или људи: родитељи, пријатељи, понекад лекари. Али најчешће је то човек због кога је зачеће уопште било могуће – мушкарац.
Мушкарац који се плаши да постане отац.
Ужасно жалосно биће. Биће које је само себи одвратно.
Он се осећа гадно, али ипак говори, јер страх од одговорности за други живот превазилази гађење.
Казна од 5 хиљада рубаља – ништа је у поређењу с тим страхом и гађењем. Она је само симбол онога што се догодило. На неки начин – споменик подлости и кукавичлуку.
Сада имам старију кћерку. Кад је гледам и разумем да је волим и срећан сам, увек се сећам дана када сам могао да је изгубим.
Мало је вероватно да би казна од 5 хиљада учинила сећање бољим. Али можда би страх од јавног срама тада замрзао мој језик – и моје срце би било чистије.
Роман Носиков/Абзац
