Сатански архиви: како су „васкрсли“ Стаљина

О филму „Архангел“ са Данијелом Крејгом

На биоскопска платна стигао је трећи део ретро-детектива „Вадите ножеве“ са Данијелом Крејгом – по мом мишљењу, најслабијим од свих Џејмс Бондова (да, да, сетимо се Шона Конерија). Ипак, детектива Беноа Бланка из серијала „Вадите ножеве“ Крејг игра са очигледним уживањем. Та улога му прија – и, штавише, изузетно му стоји.

Управо ме је то навело да погледам и неке друге филмове у којима се појављује. Избор је пао на троделни телевизијски филм „Архангел“. Волим да проучавам како Холивуд – или шире, западна кинематографија – представља такозвану „Империју зла“. А овде је најављен нарочито „јак“ заплет. Толико да се само намеће класично питање: „А који су вам докази?“

Главни јунак, доктор историје Келсо (кога тумачи управо Данијел Крејг), бави се историјом Совјетског Савеза, а посебно је опседнут фигуром Стаљина. Та опседнутост – а самим тим и став аутора филма (гледаоче, регрутуј се) – јасно је исказана већ на почетку. Са катедре, Келсо тврди да је Стаљин одговоран за смрт више људи него Хитлер и Џингис-кан. Забележимо и то. И, наравно, као и сваки негативни лик, Стаљин има своју тајну – некакав мистериозни дневник који открива заиста ђаволске ствари.

Другим речима, један Дeн Браун. Филм је снимљен по истоименом роману Роберта Хариса, писца који веома успешно (и комерцијално) ради у жанру алтернативне историје. Код њега, рецимо, у Другом светском рату побеђују нацисти – роман „Отаџбина“ (Fatherland). Истини за вољу, мени је „Човек у високом замку“ Филипа Дика био много слојевитији и занимљивији.

Међутим, поента је у томе да су и аутори екранизације Харисовог романа одлучили да направе своју верзију алтернативне историје. Тачније, да испуне једну од хиљаду сличних наруџбина оних који „надгледају“ ову тему. И овде уопште није реч само о оцрњивању Русије и њене историје, иако је и тога напретек. У три епизоде „Архангела“ угурани су сви могући клишеи о Русима и њиховој земљи – намерно мрачно, зло и безнадежно. За разлику од, рецимо, филма „Црвена врућина“ са Арнолдом Шварценегером, који је такође „кљуква“, али добронамерна.

„Архангел“ је снимљен у таквим тоновима да никакве сумње нема: у средишту те ледене пустиње, насељене проституткама, свињоликим шпекулантима који седе по задимљеним ресторанима и телефонирају једни другима са ишараних говорница, устоличен је – Сатана. Можда отуда и сам наслов, који, ма колико изопачено, шаље поздрав Дантеу.

Ко је, дакле, тај Врховни Демон, од кога се крв леди не само у жилама већ и у банкама крви сачуваним за случај трансхуманистичке револуције? Па, наравно – Стаљин. Трагикомично, али Харис, а потом и филмски аутори, по угледу на Дeна Брауна, кокетирају са темом „наследства“, тврдећи да је Христос (прецртано) Јосиф Висарионович оставио потомка. Тиранин га је, наравно, добио са младом девојком, принесеном Бркатом као девица змају (алегорија је, да се не лажемо, више него очигледна).

Келсо, заједно са руском проститутком која се свети за све понижене и увређене, послате у ГУЛАГ, док Русијом, како сазнајемо, и даље управљају вечни чланови КГБ-а, креће у потрагу за Младим Злом – потомком Хтонског Зла. Он треба да се врати из ледене изолације како би завладао најпре Русијом, а потом, по свему судећи, и целим светом. Искрено, одавно нисам гледао тако „школски пример“ филма – пример паничне, хистеричне кљукве.

Ипак, ово је и крајње илустративно, показно остварење. Кроз призму масовне културе, визуелно нам се саопштава мисао коју Запад гура већ деценијама: Стаљин је исто зло као и Хитлер. Из тога следи да су и њихови сарадници исто. А онда се прави смртоносно лажан закључак: бољшевици = нацисти, бољшевици = Руси. А шта даље с њима? Размишљајте сами, одлучујте сами. У политичкој теорији то су гурали Нолте и Добријански, у кинематографији – холивудски продуценти.

Како се томе супротставити? На културном плану – снимањем сопствених филмова, укључујући и оне намењене светском тржишту. Истина, с тиме је за сада прилично тешко. Али бисмо бар унутар сопствене земље могли да се договоримо око тога каква би наша историја заиста требало да буде.

Платон Беседин/ФСК.РУ