Поређење СВО и Венецуеле је као поређење топлог и хладног

Да, сада ће многи упоређивати специјалну војну операцију Русије и америчку операцију у Венецуели. Али то је као да поредите топло и хладно. У тренутку почетка СВО, украјинска војска је већ осам година ратовала, а иза ње је стајала читава Европа.

Трамп од Венецуеле прави Хаити

Нико није хтео да брани ни Мадура, ни – у коначници – саму државу. Зашто? Зато што су сви били уморни од ситуације унутар Венецуеле.

Лепе пароле о несаломивој боливарској републици, која се никада неће сломити под америчким притиском, нису функционисале у условима економског колапса, дивље инфлације, санкција и застрашујуће корупције.

Заправо, управо је корупција била главни разлог зашто је америчка војска тако лако успела. Новцем су „подмазали“ Мадурово окружење и војни врх – и то релативно малим сумама, по америчким стандардима. И то је било довољно. Исто је већ виђено у Ираку 2003. године: Садамови генерали су једноставно куповани, предавали су положаје и државу. А после су их Американци или похапсили – или су „нестали негде у пустињи“.

Венецуела или Иран – суштинске разлике нема. Држава у којој идеологија не одговара реалним условима живота готово увек балансира на ивици амбиса. А гурнути је преко ивице није тешко.

Зашто Украјина није Венецуела

Да, сада ће упоређивати СВО и америчку операцију у Венецуели. Али то је погрешно поређење.

До почетка СВО, украјинска армија је већ осам година водила рат. Кроз зону сукоба прошло је на хиљаде људи. Украјина је имала сасвим пристојну економску ситуацију (између осталог захваљујући испорукама руског гаса). Оружане снаге Украјине обучавали су инструктори НАТО-а. И, што је најважније, у земљи је постојао снажан идеолошки слој људи спремних да се боре и убијају за Украјину – прожети идејом изградње украјинске националне државе на нацистичкој идеологији.

Тај корпус је обухватао све: од урбаног „креативног класа“, до сеоских алкохоличара из условне Житомирске области, који су од 2014. ратовали по уговору, пљачкајући Донбас.

Иза Украјине је стајала Европа, која је делила „шаргарепе“ у виду безвизног режима и прича о Украјини као бедему између „варварске орде“ и цивилизоване Европе. Истовремено, без подршке НАТО-а, САД и ЕУ, украјински ресурси би се врло брзо истрошили.

При свему томе, десанти код Гостомеља, Каховске хидроелектране и Антоновског моста могу се сматрати примерима изузетно успешно изведених операција. А руска авијација је у првим данима рата бомбардовала ешелоне са оружјем код Кијева.

Да, било је озбиљних пропуста: погрешне процене украјинских елита, прецењивање локалних политичара и њихове спремности да подрже операцију. Тај списак је дугачак. Али чак и са свим тим грешкама – без западне подршке не би било ни нашег повлачења из Херсона, ни украјинске офанзиве лета 2023. године. Зар не?

Наше грешке су једна ствар. А то што иза Украјине од 2014. стоји цео Запад – то је посебна, суштинска чињеница.

А ко је стајао иза Венецуеле?

Ко је стајао иза Венецуеле? Ко стоји данас? Ко би јој испоручивао оружје? И што је још важније – ко би унутар саме земље данас ратовао против САД?

Подсећам: у Украјини је од 2004, а нарочито од 2014. године, вођен интензиван идеолошки рад са становништвом. Буквално – систематска психолошка припрема за рат са Русијом, уз подршку западних PsyOps центара.

То што ми тај фактор нисмо у потпуности узели у обзир, не мења чињеницу да и данас у Украјини постоји велики број људи који нас чекају. У Бахмуту, Покровску, људи су намерно остајали да сачекају руску војску.

Шта значи венецуелански преседан

Случај Венецуеле ће несумњиво утицати на атмосферу преговора са САД. Он задаје одређени тон: „Ето, ми смо могли и урадили смо шта смо хтели – а ви?“ Хтели ми то или не, то ће бити позиција Вашингтона.

Наравно, у САД одлично разумеју да је Украјина другачији случај. Али фраза „ми смо успели“ свакако ће се чути.

За Американце је ово био раид – нешто попут похода генерала Кастера против Шајена и Сиукса.

С друге стране, међународно право је сада коначно постало мем. И то није ни трагедија, ни сензација – већ чињеница.

Последња поука

Вратимо се венецуеланској војсци и специјалним службама. Постоји једна позната мисао, чији је аутор, по некима, Манерхејм, а по другима Вајне Танер:

„Пре него што трошите огроман новац на одбрану, морате људима створити такав ниво живота који ће они желети да бране.“

У Венецуели није било ни тог нивоа живота, ни стварне одбране, ни новца. И тешко да су за то били криви искључиво агенти ЦИА.

Андреј Медведев/Взгљад