Како је Његош претворен у средство за раздвајање Срба и Црногораца

Уметност као алат за раздвајање Срба и Црногораца.

Крајем прошле године у Загребу је преминуо дипломата, историчар и новинар Мате Мештровић, син чувеног вајара Ивана Мештровића. Тим поводом подгоричка Побједа објавила је интервју са хрватским историчарем Твртком Јаковином, блиским пријатељем Мате Мештровића, који је поново отворио једно од најосетљивијих и најконтроверзнијих питања у историји Црне Горе и српског народа – питање Његошевог маузолеја на Ловћену и рушења његове заветне капеле.

Мате Мештровић је у више наврата говорио о значењу здања које је његов отац пројектовао на Ловћену. У интервјуу за Недељник, на који подсећа Побједа, изнео је отворено тумачење идејне основе маузолеја, које је изазвало бројне полемике.

„Када сам питао оца: ‘Зашто то радиш за Црногорце?’, рекао ми је: ‘Да им дигнем националну самосвест, да знају да су они Црногорци, да имају Његоша као симбол своје прошлости и независности, односно самобитности. Није мени пред очима лебдео владика Раде, нити владар Црне Горе, већ песник Његош… Осмислио сам Његошев маузолеј да бих раздвојио Србе и Црногорце’“, навео је Мате Мештровић.

Ове речи, које је пренео Недељник, јасно указују на идеолошки карактер пројекта који је превазилазио уметнички домен. При томе, Иван Мештровић, један од најзначајнијих јужнословенских вајара 20. века, није уважавао кључну историјску чињеницу да је Петар II Петровић Његош био митрополит црногорско-приморски и владар који је столовао на Цетињу.

Најзначајнија Његошева дела – од „Луче микрокозме“ до теолошких и философских промишљања – дубоко су укорењена у православној духовности. Управо због тога, бројни историчари сматрају да је уклањање капеле и замена маузолејем било део ширег пројекта комунистичке Југославије, усмереног ка „одцрквљавању“ и „одсрбљавању“ Његоша.

Говорећи за Побједу, Твртко Јаковина се осврнуо и на последње сусрете са Матом Мештровићем.

„Доживео је дубоку старост и, иако болестан, био је рационалан и без проблема са памћењем. Сретали смо се почетком јесени. Поклонио ми је часописе које је уређивао у емиграцији. Често је помињао Црну Гору, говорио са одушевљењем о томе како је био дочекан. Волели су га Црногорци и он је волео њих, па је у таквим приликама из њега често проговарао отац – Иван Мештровић“, рекао је Јаковина.

Он истиче да маузолеј на Ловћену представља врхунац Мештровићевог стваралаштва, иако није изграђен за његовог живота.

„То је било крешендо његовог рада. Захтевно архитектонско дело, круна каријере вајара који је пре Родена ушао у светске галерије, градио у Америци и био светски важан уметник. Маузолеј је светски раритет – маестрална ода највећем црногорском песнику од највећег јужнословенског вајара, на месту које је само по себи спектакуларно“, оценио је Јаковина, додајући да тај објекат има симболички потенцијал какав, по његовом мишљењу, ниједна друга грађевина не би могла да има.

Међутим, историјски контекст указује на дубоко другачију слику.

Петар II Петровић Његош је 1845. или 1846. године на Језерском врху Ловћена подигао црквицу и посветио је свом стрицу, светом Петру Цетињском. Још за живота изразио је жељу да буде сахрањен управо тамо, „на оној висини која је највиша у Црној Гори“, како је записао његов ађутант и пријатељ Милорад Медаковић.

Медаковић је забележио и Његошеве заветне речи којима је обавезао Црногорце да га сахране на Ловћену, уз упозорење да ће их, у супротном, стићи проклетство. Његош је преминуо 19. (31) октобра 1851. године, а због опасности од турског скрнављења сахрањен је привремено у Цетињском манастиру. Његови посмртни остаци су 1855. пренети на Ловћен.

Током Првог светског рата, аустроугарске снаге су из Боке которске бомбардовале Ловћен. По наређењу окупационог гувернера Вебера, 1916. године извршена је ексхумација Његошевих костију, а капела је срушена, са намером да се подигне споменик аустријском освајању. Против тога је безуспешно протестовао митрополит Митрофан Бан, упозоравајући да је Његош био „песник Српства“.

После ослобођења и стварања Краљевине СХС, одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ, капела је обновљена. Завет је 1925. године испунио краљ Александар Карађорђевић, уз присуство патријарха Димитрија и највиших црквених и државних званичника.

Италијанска окупација 1942. године донела је нова оштећења, али коначни чин рушења није био дело страних војски. Почетком педесетих година, у складу са одлукама власти Народне Републике Црне Горе, комунистичко руководство је понудило Ивану Мештровићу да на месту капеле подигне маузолеј.

Иако је било снажног отпора интелектуалаца и Српске православне цркве, 1969. године донета је неопозива одлука о рушењу капеле. Свети архијерејски сабор СПЦ је тај чин упоредио са аустријским рушењем из 1916. године, али без успеха. Капела је убрзо сравњена са земљом.

Маузолеј је грађен од 1970. до 1974. године и обухвата читав Језерски врх. Архитектонски ансамбл чине прилаз са 461 степеницом, плато, атријум са бунаром од четири тоне, портали, две монументалне каријатиде у црном мермеру, као и крипта са Његошевим посмртним остацима.

У крипти, израђеној од тамнозеленог мермера, доминира гранитна фигура Његоша тешка 28 тона. Надгробна плоча носи рељефни грб и крст – симболе његове духовне и световне власти.

Тако је Ловћен постао место на коме се укрштају уметност, идеологија и историјски ревизионизам – трајно сведочанство једног од најдубљих идентитетских сукоба на простору Црне Горе и српског културног наслеђа.

Политика