Скандалозне поруке ЕУ извјестиоца за Црну Гору: Шарец

Док надлежни органи Црне Горе, уз асистенцију Интерпола, и даље трагају за Милошем Меденицом, осуђеним на десет година затвора, из Брисела стиже скандалозна порука!

Бјекство човјека из самог врха правосудно-безбједносног миљеа, сина бивше предсједнице Врховног суда Весне Меденице, за Европску унију није препрека на такозваном „европском путу“ Црне Горе. То је, према ријечима Марјана Шареца, извјестиоца Европског парламента за Црну Гору, тек „појединачни случај“. Извјештаји, каже, не гледају конкретне примјере, већ „генерални утисак“. А тај утисак је, изгледа, задовољавајући чим је пресуда изречена, без обзира на то што осуђени слободно хода, док се држава задовољава формалним саопштењима.

„Важно је то да је пресуда била изречена и да се види да правосуђе ради“, рекао је Шарец за ТВЦГ.

Истовремено, исти тај Брисел, кроз уста свог извјестиоца, отворено поручује да су проблем — идентитетска питања. Не корупција у врху правосуђа, не бјекство осуђеника, не ни чињеница да су највише судске инстанце годинама биле дио једног истог система. Проблем је српски језик, тробојка и историјски симболи! „Идентитетска питања: језика, тробојке, нијесу сад баш повољна за процес интеграције Црне Горе„, истакао је Шарец додајући да потезање за тим темама „у ово вријеме то није баш правилно и то све ремети пут Црне Горе према ЕУ.“

Шарец, као представник ЕУ, по ко зна који пут се придружује дискриминацији и маргинализује суштинска питања положаја српског народа у Црној Гори, која се управо садрже у тим „идентитетским питањима“. Српски језик, којим већински говори становништво (што је константа на свим пописима), и даље нема статус службеног. Истовремено, право на двојно држављанство, које у пракси уживају бокељски католици, велики број Албанаца и муслимана, Србима је системски ускраћено, без икаквог увјерљивог правног или европског образложења.

Поред језика и држављанства, спорним се проглашава и Народна застава — историјска тробојка под којом је Црна Гора постојала и коју су генерације њених грађана сматрале својим заједничким симболом. Она је, изгледа, неприхватљива, док актуелна химна, чији је аутор текста Секула Дрљевић био фашиста, никада није била предмет европске забринутости. Ту Брисел није имао примједбе.

Тако се све што је израз историјске, културне и демократске воље српског народа проглашава сметњом, а не мултикултурализмом на који се Европа формално позива. Зато се с правом поставља кључно питање: да ли Срби у Црној Гори треба да теже заједници која не препознаје њихове интересе, или још прецизније — њихова елементарна права? Ако је европски пут условљен одрицањем од језика, симбола и равноправности, онда проблем није у „идентитетским темама“, већ у политици која такве теме селективно проглашава непожељним. А остаје и отворено питање — по којим критеријумима се бирају извјестиоци који такву дискриминацију не само да не виде, већ је индиректно оправдавају.

ИН4С