Владар одозго: Како је цар Алексеј Михајлович

ећина Руса замишља владара Алексеја Михајловича „Тишајшег“ (Тихог) према званичном портрету из уџбеника – као класичног цара-баћушку са густом брадом. Крупан, мекан и добродушан. Његова владавина пала је у период између „Смутног времена“ и Петра Великог – заправо, један мали део мирног и ситог живота између ратова, потреса и потока велике крви. Зато је и прозван „Тишајши“.

Међутим, савременици су нам оставили нешто другачији портрет владара. Тако је царев лични лекар Самуел Колинс описао Алексеја Романова као правог богатомира (витеза) – високог скоро два метра (ту висину је наследио и његов син Петар), лепог лица и развијене мускулатуре. Енглеза Колинса је посебно фасцинирало како је цар частио дворане орасима, лако ломећи љуску својим „августејским“ прстима.

Претеча Петрових реформи

Од оца је Петар наследио и страст према проналазаштву. Алексеј Михајлович је волео да изводи експерименте са артиљеријом, стварајући моћнија оруђа већег домета. За своју децу смислио је „ходајуће столице“ – дубак на точкићима, захваљујући чему су сва царска деца врло рано проходала.

Такође, управо је Алексеј Михајлович почео масовно да позива европске стручњаке у Русију – официре, лекаре, апотекаре, уметнике и занатлије, за које су грађене „Немачке четврти“ (европске енклаве) у којима је млади Петар касније толико волео да борави. Захваљујући реформи војске, Алексеј I је остварио импресивну победу над вечитим непријатељем – Пољском.

Страни стручњаци су цареве личне поседе претворили у профитабилну корпорацију. На његовом имању Измајлово изграђене су мануфактуре лана, фабрика стакла, дестилерије и млинови који су доносили огромне приходе. Страни гости су се дивили идеалном реду – тврдили су да се такво домаћинство не може наћи у целој Европи.

Дворске интриге и успон фаворита

Алексејев отац, цар Михаил Фјодорович, био је толико слаб да након рођења првенца није могао да хода без туђе помоћи. Зато је Алексеј одрастао уз васпитаче, од којих је главни био бољар Борис Иванович Морозов. Након ступања на престо, Алексеј није доносио ниједну одлуку без консултација са својим „пестуном“ (старатељем). Прозван је „Тишајшим“ јер је на званичним догађајима преферирао да ћути, а одлуке је саопштавао путем указа.

Након смрти прве жене, Марије Милославске, цар се оженио Наталијом Наришкином. Тада су власт почели да преузимају кланови блиски новој царици, који су се ослањали на људе из Малорусије (данашње Украјине). Дипломци Кијево-могиљанске академије добили су главну улогу у комисији за исправљање богослужбених књига, што је заправо испровоцирало црквени раскол – највећу трагедију руског друштва чије су се последице осећале вековима.

Суштина раскола

Разлог раскола нису биле саме исправке књига, већ промена облика крсног знамења. Стари обичај је био крштење са два прста (кажипрст и средњи), што је симболизовало две природе Христа. Реформатори су увели крштење са три прста, као симбол Свете Тројице. Ова замена није имала суштинског смисла, осим што је такав жест био прихваћен у Малорусији и Литванији.

Раскол је постао својеврсна „шифра“ за препознавање политичких и црквених групација. Једни су инсистирали да Москва може остати „Трећи Рим“ само ако сачува древну веру, док су други тврдили да ће постати „нови Трећи Рим“ тек када усвоји европејство из Кијева.

Док је друштво пуцало, цар је већину времена проводио у шумама у лову са соколовима. Умро је управо након једног лова, у 47. години.

Петар Велики је од оца наследио моћну државу и изграђен државни апарат, али и друштво у дубокој кризи. Петар је на то одговорио у духу Александра Македонског – пресецањем свих чворова: од бољарских поседа створио је Империју. Другог пута није било, а чини се да га нема ни данас.

Владимир Тихомиров/Абзац