Нова сезона игара без граница у Сарајеву

Ко ће Бошњаке, а ко Хрвате представљати у Председништву БиХ након јесењих избора у ФБиХ? За Бошњаке се не зна да ли ће то бити Бакир Изетбеговић као представник и сада појединачно доминантне СДА, или Денис Бећировић као представник нејаке владајуће коалиције Тројке. За Хрвате се зна да то неће бити Човић, јер га неће Бошњаци, али неће ни Комшић, иако га они хоће, јер је потрошио два мандата заредом па ће паузирати четири године. Биће то Славен Ковачевић из Тројке, који ће победити бошњачким гласовима и такође неће смети ни да завири у хрватске кантоне.

Али, како истиче и глодурка сарајевског „Ослобођења” Вилдана Селимбеговић (19. јануара), најактивнији у предизборној кампањи 10 месеци пре избора је Мустафа Церић, времешни бивши реис, звани реис емеритус. Док су остали Бошњаци, од политичке елите до изборне базе, депримирани Трамповим заокретом у политици САД према БиХ, преко Израела и према Блиском истоку и Ирану, али и паником Брисела који се разапео између Украјине и Гренланда, Мустафа ефендија се распандрцао као да је у пубертету, а не у четвртом добу, и подиже морал нације агресијом према каурским комшијама. Позива Бошњаке да купују станове у Српској, оснива босанску православну цркву, Србе и Хрвате напада где год стигне.

„И у џамији се”, пише Вилдана, „приликом клањања за Бајрам, гура у први саф да би стао тик уз актуелног реиса и примао честитке заједно са њим”, иако добро зна да му је по истеку мандата, као бившем, место међу осталим верницима. На измаку прошле године (13. децембра) и у Загребу је међународном конференцијом обележена 30. годишњица Дејтона, са циљем да се још једном истакне скандал да Хрвате у Председништву БиХ представља кандидат кога изаберу Бошњаци. Мустафа ефендија, уместо да то објасни, говорио је да Човић хоће трећи ентитет, а да муслимани, упркос агресији и геноциду желе заједнички живот и о томе оријентално сладио и медио, страсно као Хурема у писмима Сулејману. Наивно, јер су западни учесници скупа знали како ти идилични односи у БиХ стварно функционишу и у прошлости и данас. И знају да и он то зна, те да хоџа игра шерет будалу. Надмашио је брбљивог Елмедина Конаковића, који је насекирао Бибија Нетанјахуа протестном нотом што на дочеку Додика у Израелу није истакао заставу БиХ.

Измислио је Светски конгрес Бошњака да би, кад већ ништа није успео код куће, постао бар неко и нешто у дијаспори, али главно је ипак бити неко и нешто у Беговој џамији, на штрафти кроз Ферхадију, на Башчаршији, у Ријасету и Бакијама, у власти и медијима. Заметао је кавгу између Алијиног јуниора и рођака Тихића, коме је оставио у аманет намесништво у СДА до Бакировог политичког пунолетства. На порталу „Став” наступа и као стручњак за политичку комуникологију: „Нови приступ ’хладном рату у БиХ’”. Не агитација и пропаганда у класичном облику, него управо ово што он бесомучно ради. Оглашава се на све стране, наступа где год може, гура се, намеће, соколи муслимане и Бошњаке. Стигао је већ по који пут и до мене, до текста у којем цитирам грофа Андрашија, министра спољног Црно-жуте монархије: „Босна не може да буде држава јер не дише једном душом.” У боснофилски егзалтираном полемичком есеју насловљеном „Уморни патернализам” („Слободна Босна”, 1. јануар) он ме љутито грди…

„Иронија је у томе што управо они који деценијама покушавају да Босни зауставе дах данас глуме експерте за дисање… Босна је, наиме, преживела све српске ’методе’: и скалпеле, и чекиће, и логоре, и академске есеје. И још дише. Дише дубоко. Инатно. На пуним плућима.”

„Е баш ме радује да добро дишете, Мустафа ефендијо. Ако! Нек је на здравље и Босни и вама у њој. Дишите, само дишите, благо мени. Ако у БиХ нема довољно шума, река, ораница да би Бошњацима дотекло, хаве има за све и напретек, шућур Алаху.”

„Али то дисање вређа”, наставља Церић, „јер није једноумно. Није једнонародно… То је дисање које мирише на кахву, тамјан и хлеб, на езан и звона, на псовку и севдах.”

Колико се сећам, тај исти тамјан вам уочи рата није мирисао. Један од ваших националних првака Нијаз Дураковић је рекао „Гуши ме мирис тамјана!”, а ви му нисте противречили. Напротив, као реис сте предводили дову на његовој џенази. И нека сте, и заслужио је, али нема потребе да се излагујете. А о тој полифонији минаретских езана и црквених звона Андрић је записао „Сахат кула, Саборна црква и Катедрала откуцавају исте сате у различито време”.

„Кецмановићев проблем није што Босна не дише једном душом. Његов проблем је што Босна уопће дише. Што није послушала. Што није нестала”.

Не брини, муфтијо! БиХ о којој ви фантазирате не може нестати јер таква никад није ни постојала. Постоје три народа, три вере, три имена, три језика, три културе, три историје, три територије. Сами сте тако хтели. Сами пали, сами се убили.

Елем, читав Церићев „полемички есеј” базиран је на оцени да „БиХ не дише једном душом”. Он се на мене срди јер мисли да је моја, а ја сам само цитирао, што код њега није симптом излапелости, него незнања. Даље током текста у варијацијама понавља како БиХ, упркос мени, „дише пуним плућима”, као да је мени жеља да се угуши, а не да се подели на ентитете и кантоне да би преживела. Ни то није само моје, Дал, Џонсон, Хантингтон, Ван Евера, Редер, Даунс, Миршајмер, Мирјана Касаповић пишу исто, и боље од мене. Најзад, Дејтон с Анексима нисам потписао ја, него Изетбеговић и Силајџић.

Да не заборавим „Уморни патернализам”. И те приче сам се, муфтијо, наслушао у Босни током 45 година живота у Сарајеву: „Патернализам”, „душебрижништво”. Вазда је Бошњацима неко крив, али увек и пре свега Београд, па онда и Загреб, четници и усташе, док су они сами мирисно цвеће. Схватите, хоџа: један народ у две државе, родољубље и у Срба и у Хрвата, зар и у вас није тако са Санџаклијама. И кад год се криво пребројите да сте надмоћна већина у БиХ, на мањинско бројно стање комшија додајте оне у матицама. То вам је тако, реалност.

Има реис ратних заслуга. Према објављеном анонимном сведочанству, када је Клинтон од Алије тражио 5.000 жртава да би анимирао јавно мњење САД за подршку бомбардовању српских положаја, на строго пов. састанку у Алијиној ратној спаваоници у трезору Народне банке били су Бехмен, Ченгић, Кљујић. Реис је, наводно, рекао: „Наши гину на све стране по 10, 50, 100, требало би на једном месту одједном више.” И уследила је Сребреница. Његов највећи кандидатски хендикеп што Сарајево даје највећи број гласова, а сарајевска раја га сматра за папка из унутрашњости.

Предизборне кампање у Бошњака и на левици и на десници ослањају се на антисрпство, што више њих мрзиш, то си својима милији. Има тога и на друге две стране, али они и не крију да би хтели свако себи, док ви тврдите да хоћете заједно, а не видите да тако из избора у изборе и Србе и Хрвате удаљавате од себе. Или пак видите, али је и вама то само прикривени циљ. Џаба вам је Вучић, ономад, на ФТВ БиХ рекао да су односи Срба и Бошњака кључни за будућност, када ви то схватате као слабост и ласкање. Годило вам је што се мање виђа с Додиком, али када рече да овај није заслужио санкције и да ни сам не признаје геноцид, онда зло и наопако, без обзира на то што се поклонио у Поточарима и гађан камењем у главу. Јесте, његов отац Анђелко је родом из Босне, али што тамо кажу „не зна он нас, ј.б.т. нас”.

Пеке, Мустафа ефендијо, ако сте ви уверени да „Босна дише пуним плућима”, ако сте задовољни суживотом и заједништвом три народа, слогом ентитета и кантона, нормалном државом, драго ми је чути да има и таквих. „Уживајте у полифонији езана са минарета и црквених звона”, и срећан  пут у ЕУ. А шта о томе пише неки „сенилни ветеран” Кецмановић, не дајте се сметати, него се укрцајте у брзи воз за Брисел. Само искочите на час у Берлину и на станици се са Шмитовом препоруком пријавите Химлеровим потомцима у добровољце за СС Ханџар дивизију. Мерц је недавно издвојио огромне паре за Бундесвер да би одбранио Украјину од Руса. Биће топова, али не и топовског меса, па ето за вас нафаке.

Глодурица Селимбеговић се на крају процене пита да ли је „екс” будући кандидат за члана председништва БиХ или камуфлирани фронтмен Бакирове кампање, који ће пред гласање своје присталице преусмерити на Алијиног сина. Њен фаворит је Семир Ефендић, лидер Силајџићеве Странке за БиХ, нова звезда са чела највеће сарајевске општине Нови град. Мој лични избор је Мустафа еф. С њим би у Босни била игранка без престанка, а зграда Председништва БиХ у Сарајеву подијум за нову сезону „Игара без граница”. Биће „шеге и шоре”. Фалиће Миле да буде и песме.

Ненад Кецмановић,*Академик, професор емеритус/Политика