Кожне хаљине и чежња за Оцем: Како се кроз

Истражујемо зашто изгнанство из Раја није древни мит, већ прича свакога од нас. О томе зашто Бог први тражи човека и како нам Пост помаже да се вратимо Кући.

Стојимо на самом прагу. Ускоро почиње Велики пост, али данас смо још увек овде, у овој чудној тачки затишја коју Црква назива Успомена на изгнање Адамово. У том називу постоји нека неугодна, готово физичка горчина. Навикли смо да о овој причи размишљамо као о нечему бесконачно далеком, архивираном у првим поглављима Књиге постања, али данас она звучи као ванредно издање вести.

Читајући редове литургијских текстова, човек се може спотаћи о реч „прамо“ (директно/наспрам). У стихири се пева: „Седе Адам прамо раја“. То значи да он није отишао иза хоризонта, нити се сакрио у шумама да би заборавио на губитак – он је сео поред самих врата. Рај је остајао у његовом видном пољу као пресветла лепота која му више није припадала.

Најстрашније мучење које се може замислити јесте мучење близином. О томе знамо више него што бисмо желели. Знамо како је то стајати на ивици пута, гледајући у родне зидове који су сада блокирани пунктовима или рушевинама. Ми смо наследници тог „избегличког статуса“ који је Адам добио први.

Човек у кожном скафандеру

Овде морамо направити отклон ка богословљу, али не оном из прашњавих књига, већ оном које се тиче наше сопствене коже. У Библији постоји загонетна фраза о томе да је Бог начинио Адаму и Еви „кожне хаљине“. Често замишљамо првобитне људе у животињским кожама, као ликове из уџбеника историје за пети разред, али Свети Григорије Ниски је у томе видео нешто много дубље.

Писао је: „То је оно што је човек примио као додатак неразумној кожи: брачну заједницу, зачеће, рађање, прљавштину, дојење, затим храњење и избацивање хране из тела, постепени раст, зрело доба, старост, болест и смрт“. Те „хаљине“ су наша садашња биологија. Наша смртност, грубост тела, болести, потреба за храном и сном.

То је својеврсни скафандер или тешки панцир који је Бог ставио на нас како бисмо могли да преживимо у агресивној средини палог света. Постали смо тешки. Изгубили смо ону светлоносну одећу благодати о којој је писао Преподобни Симеон Нови Богослов. Сада гледамо на свет кроз прорезе тог скафандера: ограничени смо, боли нас, старимо, бојимо се. Тај „биолошки камуфлаж“ је истовремено и наша заштита и наша тамница. Он нам не да да летимо, али нам исто тако не да ни да се потпуно распемо у ништавилу, одвојени од Извора Живота.

Зашто Свезнајући поставља питања?

Учитајмо се у текст Књиге постања: Адам се крије међу дрвећем, а Бог хода по врту и пита: „Адаме, где си?“. Свесни смо да Бог није полицајац који је изгубио осумњиченог. Он зна под којим грмом седи Његово створење. Зашто онда то питање? Свети Василије Велики је то објаснио једноставно: Бог не тражи информацију, Он тражи човека. То питање је било потребно самом Адаму.

„Где си?“ је позив на освешћивање дистанце. То је покушај Бога да допре кроз зид самоизолације који је Адам подигао око свог срца. Јер, грех није почео од плода, већ од тога што се Адам уплашио и сакрио; прекинуо је везу. И Бог, као истински Лекар, први ступа у контакт. То је највећа утеха за нас данас. Можемо се осећати бесконачно изгубљено, као „интерно расељена лица“ у овом свету, али Бог увек пита: „Где си?“. Он нас увек први тражи, чак и ако смо се завукли у најмрачнији угао своје савести.

Карантин за зло

Многе збуњује идеја изгнанства као казне. Као, зар је Бог толико увредљив? Али Свети Григорије Богослов у својој „Беседи на Свету Пасху“ преокреће нашу представу о божанској правди.

Он пише: „Уосталом, и овде (човек) добија нешто, а то је смрт – ради пресецања греха, да зло не би постало бесмртно. Тако сама казна постаје човекољубље, јер, у то сам уверен, тако кажњава Бог“. Изгнанство и смрт нису освета, већ лек. То је милосрдни карантин. Бог допушта да будемо смртни како зло у нама не би постало бесмртно. Замислите вечног тиранина или вечну мржњу – то би био прави пакао. Смрт ограничава ширење тумора греха. Бог нас изводи из Раја да се не бисмо „конзервирали“ у свом изопаченом стању, већ да бисмо кроз покајање и труд могли да Му се вратимо обновљени.

Носталгија за Личношћу

Преподобни Силуан Атонски написао је чудесну поему „Адамов плач“. Тамо нема ни речи о губитку комфорних услова, укусних плодова или вечног лета. Адам код Силуана плаче због губитка Личности.

Чујте како звучи његов плач: „Тугује душа моја за Господом, и сузама Га тражим. Како да Га не тражим? Ти си мене први потражио и дао ми да уживам у Духу Твоме Светом, и душа моја Те је заволела“. И даље: „Није он толико жалио за рајем и његовом лепотом, колико за тим што је изгубио љубав Божију, која незасито сваког тренутка вуче душу ка Богу“.

То је права носталгија. Често је мешамо са чежњом за местима, старим стварима или „временима пре рата“, али на најдубљем нивоу – то је чежња за Оцем. У грчком тексту Јеванђеља, када је реч о губитку, често се наглашава управо сирочадство. Ми смо сирочад која седи наспрам затворених врата и покушава да се сети гласа Онога Ко нас чека унутра.

Подсећамо се кадрова из филма Андреја Тарковског „Носталгија“. Тамо јунак гради модел своје сеоске куће усред огромне, полуразрушене италијанске катедрале. Кућа је недоступна, остала је тамо, иза границе, али човек покушава да је васпостави макар у мислима. Ми покушавамо да изградимо привид Раја овде на земљи, од крхотина својих живота, али срце и даље боли: „Није то то…“.

Пост као пут ка почетку

Ускоро почињемо пут који је прилично чудан: идемо напред да бисмо се вратили назад. Томас Стернс Елиот је у своја „Четири квартета“ написао генијалну ствар: „И крај свих наших лутања биће долазак на исто место са којег смо почели, и препознавање тог места по први пут“.

Пост није дијета, већ бекство из зоне отчуђења, покушај да скинемо, макар накратко, тај тешки панцир „кожних хаљина“ и осетимо дах вечности. Почињемо пост код затворених врата, седећи заједно са Адамом на ивици историје. Плачемо због своје нагости, своје беспомоћности, својих порушених домова – и земаљских и небеских. Али знамо оно што Адам у том тренутку још није могао знати до краја: овај пут се не завршава код затворених врата Врта, већ код отворених врата Гроба. Идемо ка Васкрсу.

Не знамо колико ћемо још лутати путевима овог света, не знамо када ће се завршити наша лична и заједничка трагедија изгнанства. Али на ове Беле покладе (Проштену недељу) правимо први корак – престајемо да се кријемо међу дрвећем, излазимо на светлост и одговарамо на оно питање: „Господи, овде сам. Идем Кући“.

Никита Ракитјански/СПЖ