Зашто су лисице на рукама Весне Братић, а не Дамира Шеховића?

Ако је Весна Братић ухапшена зато што је, како нам се сервира, „осам директора разријешила иако није морала, а четрдесет није разријешила иако је могла“, онда се сасвим логично намеће једно банално, али очигледно забрањено питање зашто је на слободи Дамир Шеховић.

Јер, да се подсјетимо – Дамир Шеховић не да није разријешио тих фамозних 40 директора „иако је могао“, него их је он лично именовао, бетонирао у фотеље и оставио у аманет изгледа.

Другим ријечима – Весна Братић је наслиједила кадар који је Шеховић брижљиво селектовао, потписао и политички заштитио.

Ако је данас кривично дјело то што министар није дирао директоре које је затекао, да ли то значи да је још веће кривично дјело било њихово постављање?
Ако јесте – зашто тада нико није носио лисице?
Ако није – зашто их данас гледамо на рукама Весне Братић?

Овдје се више ни не покушава сакрити двоструки аршин.
Шеховић је годинама управљао просвјетом, производио директоре по партијској линији, учвршћивао систем који је служио ДПС-у – и то се звало „реформа“.
Братић је дошла, затекла стање какво је затекла, повукла потезе који се данас квалификују као кривично дјело – и то се зове „злоупотреба службеног положаја“.

Испада да у Црној Гори није проблем шта радиш, него кад и против кога радиш.
Није проблем систем – проблем је ко га дира.
Није проблем наслијеђени кадар – проблем је министар који га не штити.

Зато питање није зашто је Весна Братић ухапшена.
Питање је зашто Дамир Шеховић никад није ни саслушан – макар информативно.

Док год на то питање нема одговора, прича о „правној држави“ остаје оно што је одавно постала:
празна фраза за селективну правду и старе политичке дугове.

ИН4С