Илија Петровић:Несојлуци црногорствујући, за сада…

Велико је питање шта би црногорствујући јадови радили да нема Срба. Чак су и своју “државност” засновали мало на расизму, мало на геноцидности, понајвише на несојлуку. Да се овде користим тим појмовима, подстичу ме свеже објављиване вести на разним странама, од којих наводим свега две, обе са портала ИН4С.

Прва, од 16. фебруара, под насловом “Неће преко Орљева : Мјештани Убала одбранили тробојку!”, из које сазнајемо да су “Мјештани села Убли у Кучима били свједоци необичне сцене – на њихов простор стигла су двојица службеника Главног града с намјером да уклоне тробојку са зграде Мјесне заједнице Убли… Кучи, међутим, нису дозволили да се традиционални симбол помјери. Јасно су пренијели поруку: мјесто тробојци је овдје, у Кучима, и ако је некако уклоне, нова ће сутра већ бити постављена… гдје је генерацијама представљала идентитет Куча и дио њиховог историјског памћења… Мјештани кажу да ће од сада сваки облик јавног окупљања, прослава или комеморација у селу почети уз тробојку, као знак заједништва и непрекинуте традиције”.

Друга, дан “млађа”, која казује “Шта се крије иза хапшења Весне Братић? Покушај избацивања Срба и повратак Милових – по диктату споља”, уз додатно објашњење да “не би било чудно да делови власти у Црној Гори изгурају све Србе из владе, да врате Милов ДПС, Душка Марковића и његову странку (СЕП), и да заједно са мањинама и Бошњачком странком формирају нову владу у којој не би било ниједног српског министра. То Немци покушавају преко својих пиона да изведу”.

Но, да не бисмо Немце окривљивали за све, ваља се мало вратити у не баш толико давну прошлост, не даље од “светородних” његушких Петровића, оних који су се нису увек тако звали, али и њихових савременика у србским Кучима, довољно самосталних и врло ујединитељски расположених, чији су се тадашњи предводници, војвода Радоња Петров Дрекаловић (у војводском звању од 1712. до 1737, данас га сви именују као Радоњу Петровића) и син му Илија Радоњин, потписивали као војводе кучке и гувернадури брдских племена, “прво Куча, Климента, Васојевића, Братоножића, Пипера, Бјелопавлића, Хота, Кастрата, васего предјела зецкаго особ султанскаго царствија”.

Или, како то пише Марко Поповић (1833-1901), син Миљанов, у доба војводе Радоње Петрова, “Кучи су сасвим снажни постали, особито при крају његове владе, и то не само због тога што су освојили турске земље око себе, но и због познанства с Русијом, јер је војвода Радоња више пута ишао у Русију”.

И није за одбацивање породично предање које је потписник ових редова чуо пре седамдесетак година од свога стрица Миљана Милошева (1898-1976), с Косора, сјајног кучког паметара, и нешто старије тетке Станисаве, колонизоване у Војводину Србску после Другога светског рата, у седмом колену директних потомака војводе Радоње Петрова, да је војвода Радоња одржавао дипломатске везе са Русијом и да су те везе “овераване” састављањем двеју половина “државног” печата, једне половине која се налазила код рускога цара и друге која се налазила код војводе Радоње, односно његовог представника. Прича казује да је један Војводин поклисар путујући једном приликом према Петербургу а преко Котора, Трста и Беча (јер друге “трамвајске” линије није тада било), заноћио у Његушима и тамо, у својој наивности, открио куд иде и са којим циљем. Његови домаћини, казује то предање, убили су свога госта, узели му половину печата и свога представника послали у Русију да за њихов рачун обави “дипломатску мисију”, као наводни представник војводе Радоње Петрова.

Његушки домаћини, који су се до тада презивали Ераковићи, од тада постоје као Петровићи.

Ако су свога госта могли тако обезглавити, не треба се чудити што су њихови потомци, почев од владике Рада, на сличан или још свирепији начин поступали са Србима изван “њихове” Црне Горе.

Најпре владика Раде, некима данас познат као “Ловћенски Тајновидац”, био је нешто познатији по томе што се, како то читамо код Марка Миљанова, “у народу рачуна да је владика Раде… без разлога и на грозан начин… побио осамдесет тројицу бираних људи, Брђана, Црногораца и Примораца. Најприје се Кучима представљало да онај који не би учинио све што му владика рече, да ће Божја казна пасти на њега, и да ће га владика проклети, као што је свети Петар (Цетињски) проклињао…, јер у то је вријеме народ и калуђере и попове сматрао свецима, а камо ли не владике. Но пошто Кучи видјеше како се Бог разгњеви на послушнике владичине и убице…    увјерише се да није Богу угодно све оно што владика рече… те тешко да могаше владика наћи којега Куча да му некога убије за паре”.

О владици Раду може се понешто прочитати и код историчара Бранка Павићевића (1922-2012), једно време и главног у црногорској академијари, у раду који се бави доласком Јегора Коваљевског у Црну Гору, с пролећа 1854. године.

Коваљевски је, дакле, за време свог боравка на Цетињу “имао прилике да чује мишљење истакнутих првака Црне Горе о Његошу, његовој нарави и склоностима, његовим методама управљања и начину обрачуна са онима који нијесу поштовали његову вољу. Владику су оптуживали неки његови сарадници за пријеку нарав, за жестоке обрачуне са свим лицима која се нијесу покоравала његовој вољи и схватањима. Дешавало се… да су за Владичине владавине многи људи кажњени најстрожим казнама само (због тога) што се у њих посумњало да би могли направити нешто што није било у складу са његовом вољом. За вријеме његове ‘строге владе’ побјегло је много лица из Црне Горе на турску територију, гдје су, по правилу, наилазили на добар пријем код турских власти, спремних да од црногорских избјеглица стварају личне непријатеље Владичине и велике противнике његове политике. Да би на неки начин спријечио оваква настојања турских власти, Владика је прибјегао ‘завјереничком методама’, па је по Црној Гори и другдје тражио лица да организују убиства таквих противника, не жалећи средства за такве сврхе. Тако је у Црној Гори било створено ‘суверено увјерење да се од казне Владичине не може сакрити’, па се стога свако без роптања покоравао”.

Не бавећи се питањем када су се и на који начин Кучи “придружили” Црној Гори, Марко Миљанов само каже да су они, Кучи, крајем тридесетих година 19. века изабрали педесеторицу “који су под платом одређени да купе данак и носе владици. Кад су почели данак купити, народ се збунио и зачудио, говорећи: ‘Какав харач тражите, хоћете као Турци?’. Главари су доказивали народу: ‘Није то харач као Турци што траже, но ово дајемо нашој цркви и владици’… …Главари кучки, видећи да им народ не даје данак, призову и главаре црногорске… да им помогну да једне године купе данак…    Народ је једва то и чекао, скупи се и растјера главаре, и они се нијесу враћали ни те ни наредне године. Народ се кучки збунио опет, да се покоље међу собом… Кучи се подијелише, неко у Скадар, а неко на Цетиње… Ускипјело све да се покоље једно са другим, но Вукић је бранио и стишавао, док је он био жив, да се не покољу.

Но Вукић Попов (Петровић – ИП), у то вријеме једина узданица кучка, погибе, и то на грозан начин. Убише га све кумови и побратими његови, који примише за то паре од владике Рада… Мене је увјерио поп Машан Мијушковић из Пјешиваца, који је донио паре владичине на Дугу    (манастир – ИП) и ту чекао да Вукић погине, па да подијели убицама паре, као што је и учинио”. (Љуба Ковачевић, једно време и главни секретар Србске краљевске академије, каже да је чуо од Тома Ораовца да се Вукић замерио владици због неуспешне опсаде Подгорице – ИП).

То исто читамо и код историчара Душана Вуксана (1881-1944) који се највише бавио изучавањем културне, друштвене и политичке историје Црне Горе, Боке и Херцеговине током 18. и 19. века, у осврту на писање извесног Ст. Петровића, Куча, о Вукићевој погибији: “Вукића су – каже Ст. Петровић – по наређењу Владике Рада ‘убили сјекиром у главу’ Веко Бецић Пипер и ‘неки калуђер из Ћелије Пиперске’ – коме за чудо ‘савременици и саучесници не памте ни име!’ Тако легенда, ма ја ипак не вјерујем, да је Владика Раде одсјекао русу главу Вукићу Попову Петровићу Кучу, кад је он већ успио да спали један дио Подгорице, чиме је покрио, бар донекле, Владичин пораз”.

Да би прикрио своје злодело, владика Раде је накнадно, 25. марта 1840. године, организовао “суђење” на коме је Вукићу Попову “удељена” смртна пресуда, што потврђује и став из пресуде “да више за Вукића Попова поговора није”, пошто је он већ био убијен.

Уза све то, ваља додати да се из тестамента владике Рада види да је, највећи део своје движиме имовине (новца и вредносних папира) држао на страни, изван Црне Горе, у Бечу и Петербургу – само је мањи део држао код себе, тако да је, кад је осетио да му откуцавају последњи сати, позвао једнога свог зета и даривао му кесу са 50.000 форинти, “да се има нашто издржавати”. Кад је већ тако, могло би се поставити и питање откуд владици Раду, Петру Другом, духовном предводнику црногорских и брдских племена, толика “материјалистичка” движима имовина у сиротној Црној Гори, у Црној Гори која је, добрим делом, живела од руске помоћи. (Не сме се, наравно, превидети ни запис Нићифора Дучића да је Петар Други “продајом за новце земаља, наквашених српском крвљу доказивао њену независност”). И, у потрази за одговором на то питање, могло би се “открити” да је владика Раде из тих средстава плаћао и убиства својих стварних и наводних политичких непријатеља по Брдима и Црној Гори.

Данилу Станкову Петровићу Његошу (1826-1860), братанићу владике Рада, као тестаментарном наследнику није било до духовности, што је, само по себи, морало довести до сукоба с онима који су држали до последње воље тек упокојеног Владике. Биће да је он истовремено баштинио и политичку мисао којој су Рада Томова научили масони и просветитељи, а чија је “анархична и антихармонијска нота послужила многим масонима као инспирација… за извођење Француске буржуаске револуције 1789. године. Велики број аутора данас говори о њој као ‘сатанској кланици’, ‘непотребном крвопролићу’ и ‘почетку владавине терора’ који је, у тој раној фази, за собом оставио преко милион мртвих Француза”.

Живећи у близини Стричевој, Данило је “на време” схватио да се “философски” пут од деизма и природне религије до материјализма и атеизма (безбожништва) гради на начин који су Његошу понајбоље представили Симо Милутиновић Сарајлија и Вук Караџић, по обрасцу справљеном и наученом у Доситејевој школи. А та се школа, у доброј мери, бавила разматрањима о држави и друштву. Доситеј је, наиме, идеалну државу дефинисао “као апсолутну монархију са просвећеним владаром на челу… какве су прижељкивали и многи други просветитељи пре француске револуције. За Доситеја је била бедна земља у којој ‘сваки паша хоће да је цар’, или ‘где се никаква промена не може увести док год на то не пристану и сагласе се и касапи и бакали и лончари и слични’, или ‘где незналица има власт наметати се, блебетати и празнословити, а онај који зна мора ћутати и са страхом слушати, где неправедан и несавестан заповеда, а поштен и добар принуђен је повиновати се’… Полазећи од тога да ‘варвари варваре и неучени неучене никад нису у добар поредак довели’ и да би ‘без власти и суда људи сасвим несрећни били, а особито слабији и немоћнији’, он је закључивао: ‘Потребан је просвећен владалац и чврсти закони’… А идеални владар је ‘трудољубив, праведан, човекољубиви отац, просветитељ и премудри законодавац’… Заузврат, народ треба да буде покоран, веран” и да уме “савршено препознати добре намере свога владаоца”.

То, с једне стране, а Доситејева “заслуга” што је “до краја поткопао темеље најјачој тврђави средњовековља и јединој код српског народа, који је био… без друге просвете осим злехуде црквене”, са друге, и за Петра Другог и за Данила представљале су наук за живљење “без празника и постова, без икона и моштију, без најразноврснијих чудеса, без тајне свештенства и без моћне установе калуђерства”, будући “да су сва непријатељства међу хришћанским народима, неслога и љута мржња због њих постале”.

Догађаји су се по Владичиној кончини развијали чудесном брзином. “Данило дотрча из Русије (из Беча, заправо – ИП), изврши јуриш на скупштину, узе власт као да је једино за то живио и једва дочекао да Његош умре”.

Не поштујући последњу вољу свог претходника да преузме владичанску част, Данило се прогласи за књаза,    првог световног владара Црне Горе, препознатљивог по првој “државничкој” поруци: “Видите ли колишњи сам мали, али ако ме не узаслушасте, бићу вам виши од Ловћена, ако ми не дате добром да се прославим, ја ћу гледати да се прославим злом”.

Макар и у далекој вези са тим,Павел Ровински, у Црној Гори Павле Рус а у Русији Павел Чернагорец, забележио је да је “књаз лицем у лице стајао према народу и све што се у кнежевини чинило, носило је карактер његове личне воље. Таква ситуација доводила га је у контакт са народом, те су били неизбјежни различити сукоби. Исувише је био пргав књаз Данило и у тим сукобима се није устезао да нанесе личне увреде, а Црногорци у то вријеме још нијесу били навикнути да их подносе, па је он и пао као жртва освете за једну такву увреду”.

У нама блиском времену, о владарским заслугама Даниловим писали су многи, међу њима и Бранко Павићевић, увек са намером да својим “мудровањем” о наводним “геополитичким и геостратешким околностима” обезвреде оно што је Марко Миљанов забележио док су ране како-тако преживелих Куча биле још увек свеже и док се “врло одлично” знало – не мешајући у то Скадарски пашалук, црногорски суверенитет, дестабилизацију, утицај страних сила, племенске границе и остале “учевне” беспослице -    ко је и како остао без главе.

Како на једном месту читамо, наводно кучко неучествовање у рату против Омер-паше (1853), недовршен “посао” у Кучима почетком лета 1855. године, у Првој црногорској похари, као и кучки отпор Даниловој пореској политици, врло су наљутили “ионако љутог и плаховитог књаза Данила. Једва је чекао прилику да им се за то освети. То учини 1856. године, ријешивши да силом сломи самовољу Куча. Скупи око 6.000 војника, а за вође одреди брата војводу Мирка и Новицу Церовића.

Прије поласка војске књаз у љутњи и бијесу нареди да се све по Кучима уништи и спали, а да се сеоски главари који пруже отпор на лицу мјеста мушкетају (стрељају – ИП). Књаз на крају подвуче да се не штеди нико па ни жене ни дјеца у колијевци”, што, само по себи, казује да се није радило о бесу и љутњи, још мање о освети, већ о намери Даниловој да Куче затре до последњег!

Данас би се рекло: била је у питању геноцидна намера.

И, без обзира на број страдалих у том походу, би тако.

Према запису Марка Миљанова, “Кучи који први сретоше… војводу Мирка с војском бјеху сви убијени и посјечени, а за тим по селима све пушка поби и нож посијече. Не бјеху поштеђена ни дјеца у колијевкама, но под мач. Нијесу гледали је ли лани или ове године рођено. Тако се није гледало је ли мушко или женско. А то се разумије: нијесу имали кад развијати дјецу из колијевака да гледају је ли мушко или женско, јер је сваки хитао да му га други не уграби и за то медаљу или крст добије, а њега без угледа остави. Тако и старци и бо(лес)ници, па и да се нијесу могли дић(и) од старости али(или) болести, бјеху посјечени и главе им понесене на мјесто гдје треба да се изложе и њихов број не заборави. Једном ријечју: или је било хрома, или слијепа, кљаста, глува, нијема, одвојеникаÉ који се не мијешају с чељадима, но се зову губавци, и од тих су неке нож и сабља посјекли тога пута”. Убијено је и једно још некрштено дете, рођено свега неколико дана раније. “Неке су мајке кумиле и богорадиле војнике да им дијете не закољу, но војници, пошто га закољу, бачевали су га у огањ ђе кућа гори, и причају да је од ђетета зелен плам…    Коруна Радоњина с Косора носила је дијете у колијевку, а Црногорац, трчећи за њом, рече јој: ‘Стани, жено! Што ти је то те носиш на плећима?’ Коруна рече: ‘Дијете, и то некрштено; ево га теби на Бога и светога Јована, ти да га крстиш’. Он јој рече: ‘Крстићу га, но чекај’. Коруна причека. Црногорац, кад дође, закла јој дијете и понесе главу горе на Медун и рече војводи Мирку: ‘Ево сам посјекао главу’. Кад је изнио дјететову главу без косе, стресли су се сви који су ту били и то видјели. Причају да му војвода није честитао, но га је отјерао од себе, говорећи му: ‘Погански сине, нијеси је могао метнути гдје сви други?’ (Војводи Мирку није, дакле, било мрзно што његови војници убијају децу, али му је било “незгодно” да види њихове одсечене главе – ИП).

“У народу се броји колико је које врсте погинуло и од колико година старци и дјеца, јер није био обичај ни у хришћана ни у Турака да убију један другоме дијете, ни да се освете дјететом прије но оружје почне носити, а тако и старцем кад баци пушку и бој остави, и ко би га убио за освету – тај се осрамотио, а не осветио. Тако је поп Мијаило Војводић из Црмнице заклао троје дјеце: двоје Ивана Радојева (старије од двије и по године, млађе од три мјесеца), а треће Николе Маркова, обојице с Убала.

(Васо Ивов Војводић, историчар из Новог Сада, рођен 1928. године у Руском Селу, пореклом из Ријечке нахије, сећа се да је у родитељској кући слушао причу о учешћу својих племеника у похари Куча. Није се крило да су неки од њих убијали све на које су наишли, али је то, како се покајнички правдало, чињено по наредби која је у себе укључивала и став да Кучи нису православци и да их треба истребити. Из приче о попу Мијаилу посебно је упамтио појединост да је из грла једног закланог детета прокапало тек посисано мајчино млеко).

Пошто је војска Миркова опљачкала ко је што стигао и запалила куће, Мирко је кренуо кући, на Цетиње, преко Косора. “Кад су дошли код цркве косорске, његови војници камењем су јој врата сломили, из цркве што су могли понијети понијели су: књиге, крстове и коло Пресвете Богородице, а што му није ваљало, то је спалио огњем и поломио”. За косорску цркву Марко Миљанов још каже да је “богато украшена била. То су богатство војводе Петровића од руских царева и царица доносили. Ту је било јеванђеља, одежди, и све друго сребро и злато. Војвода Радоња    имао је чашу сребрну, на којој је био натпис: Јекатерина трећа, царица руска, и више тога орао двоглави. У војводе Радоње и сина му Илије били су печати руски и других војводаÉ Петровића, али за печате… казано је да су сад код књаза Николе на Цетињу. Тако је казано и да су цркве косорска и медунска парама руским грађене и украшене, а сад војвода Мирко све из њих понесе… Ни гробове пред црквом није оставио, но све поломише, што није огањ могао изгорети… Кад је ово грозно безакоње чињено, рекао му је стари Туро Ђуров, потомак војвода Петровића: ‘Зашто, војвода Мирко, ово да се чини од цркве и гробова?’ Војвода му је одговорио: ‘Није ово црква но џамија, Туро!’ ‘Није но црква хришћанска и хришћани су је градили, да се у њој хришћански Богу моле, од неколико стотина година, па јој ти данас турско име дајеш, пошто је крвнички похара и сатрије. Доста си зла учинио, а да не рушиш и палиш богомоље. Ево колико ти је глава крштених поређано, имао си се чиме задовољити и без цркава’.

Ово је рекао стога што су посјечене главе људи и дјеце биле скупљене на уљаник (пчелињак) попа Луке (Петровића – ИП) и пободене на мотке у огради око уљаника, како би их војвода Мирко могао прегледати и видјети колико их је. Говоре да их је било 243 и да је у те главе било 17 војничких који су могли у бој отићи да се бију с Турцима, а друго су били старци, болесници и дјеца. Не знам је ли овај број тачан, само ово знам: да нијесу војници брдски и црногорски штитили сељане, Бог зна колико би ту још глава посјечено било”.

По несрећи, има данас и потомака тако побијених Куча који се куну у своје “црногорство”. Можда би потомци оних Црногораца који су били срећни што виде зелени пламен изгореле српске деце у Кучима, волели да нема живих Срба који знају шта се тада десило. Тада би данашњи национални Црногорци могли да “потврде” историчарима из Србије да Срба у Црној Гори, и данашњој и оној из времена похаре, није било. Можда би и историчари из Србије тада били срећни, јер им неки који друкчије мисле не би реметили њихов “научнички мир” и њихову “мисаону сферу”.

За Живка Андријашевића, ововремену црногорствујућу истотрачару, Похара Куча је “такозвана”, све претке данашњих Куча назива “несолидним” (непоузданим, несигурним) а Данила и Мирка проглашава “истинским борцима за црногорску независност”. Похаре Куча, ту црногорску окупацију србскога кучког племена, изведену на геноцидни начин, правда наводним постојањем наводних бројних присталица скадарског паше, а Данило је, да би суровим мјерама угушио отпор дијела Куча, послао на њих један одред војника.

У савременој војној теорији, одредом се назива “једнородна или здружена јединица привременог састава, различите јачине, најчешће импровизована за посебне задатке (борбене, техничке, позадинске)”, уз додатно објашњење да се “услед неразвијене војне организације, одредима готово све називало – и војска у целини и њени делови (већи или мањи, стални или привремени)”. У случају којим се овде бавимо, тај одред бројао је најмање 6.000, а према неким извештајима и свих 10.000 војника, од укупно 13.500, односно 15.000, колико их је Црна Гора могла подићи у ратним условима, или “близу 10.000”, колико их се само две године раније (1854) уписало у војне спискове зарад учешћа у ратовима против Турске. Имајући у виду толику бројност ангажоване војне силе, није се радило о угушењу покрета дијела Куча против црногорске државе, већ о ратном походу целокупне црногорске војске, замишљеном да Куче уништи до последњег – војске тек нешто мало мање бројније од оне – укључујући и устанике! – коју је Црна Гора, 1862. године, супротставила Омер-паши.

Тада је већ Црном Гором “командовао” Мирков отац Никола (1841-1921), најпре књаз, доцније краљ. Осим што је настојао да песништвом надмаши свога побочног ђеда Рада, врло се трудио да своје књажевско, односно краљевско држање обележи покојим несојлуком.

На пример:

Први “државнички” корак младога књаза Николе, био је да све своје снаге    усмери на свирепу одмазду према целом братству Кадића. Чини се да је један број Кадића и њихове најближе родбине, њих око осамдесет, одмах избегао у Скадар, нешто преко петсто нашло их се на Косову а немали број приспео је у Бачку, у Врбас (у )коме се један део гробља дуго звао “кадићко”). О судбини оних који су остали на својим огњиштима казује једно обраћање групе црногорских емиграната књазу Николи, објављено у књизи Неколико слика из албума Петровић-Његошевог дома:

“Прво злочинство које сте, као господар Несретње Црне Горе, учинили у друштву Вашег злогласног оца (но, и куд’ ће крушка, до под крушку?!), ако уопште такве »маленкости« сматрате за злочинство, било је то што сте одма, чим сте несрећом Српства, ступили на црногорски престо – т. ј. чим је стучен Данило – дали заклати и подавити цијело братство Тодора Кадића (деведесет и двоје чељади), те се, као срамна и безрепа кукавица и као крајње подал и покварен човјек, свећаше и над нејаком дјечицом у колијевкама и над слабим женама и старцима”.

Или, Симо Поповић (1846-1921), рођен у Товарнику, у Срему, секретар Николин, војвода “од пера”, пише да је “књаз Никола, по смрти очевој, продужио владати у томе правцу и код њега се отворено развила тежња: да старе, заслужне куће црногорске уништи, како би нестало помисли, да има њихових заслуга у постању нове Црне Горе и династије, а да подигне нове, које ће му за то бити обавезне и благодарне, а неће се моћи позивати на заслуге својих старих”.

Или, године 1907, уочи избора, позвао је један број Куча и запретио им: “Слушајте, Кучи, што ћу ви рећи! Ако ми у будуће будете слали за народне посланике цигане, као што је Михајло Ивановић (који му је раније нешто противречио – ИП), учињећу од вас оно исто што је учинио мој отац, војвода Мирко, 1856. године”. Илија Божинин Петровић, виђен Куч, одговорио му је одмах: “Властан си, господару, па чини од нас што год хоћеш, али знај да ћемо бират Михајла Ивановића докле и ђевојке од нас траје”. Одговор довољан да нешто касније, у Колашинском процесу (1909), Илија Божинин буде осуђен на смрт и стрељан.

Или, на почетку Првог балканског рата дочекивао је србске добровољце из Америке. Током једне смотре тек пристиглих добровољаца, испред двора, краљ се трудио да са сваким од њих проговори коју реч. Кад је стао испред једнога, запитао га је за име. На одговор “Кадић”, краљ је забезекнуто стао, да би одмах, у неконтролисаном гневу, томе момку развалио тежак шамар пропраћајући га речима: “Ти си ми убио стрица”.

Или, почетком 1913. године, преко “својих” официра поручио је бригадиру Авру Цемовићу који је у Првом балканском рату командовао васојевићком војском у Рашкој и у Метохији, “да није ни Србин, ни човјек, ни јунак, но поган”. Кад је дошао на Цетиње да се са краљем “договори” ко је шта, и када му је краљ проклео “мој хљеб”, Авро је одговорио: “Ја не једем твој хљеб, но ти мој. Ја сам ти са мојим оцем и ђедом освојио по(ла) земље, па ти је дао да с њом управљаш и на њу живиш… Ти си проигра љубав Црногораца, и Турака, и Арбанаса, и прва пушка која пукне да се зарати, срушиће тебе…    Немој, господару, да се свађамо, јер ако се станемо дијелит, виша (већа – ИП) ће моја држава бит од твоје, макар један чеперак (педаљ – ИП). Како је, недуго иза тога, Авро умро, у народу се говорило да је отрован”.

Или, 1914. године, “чим је почео рат са аустроугарском монархијом, настала је потреба да се између Србије и Црне Горе створи боља комуникациона веза. У ту сврху је српска влада одмах предузела све, да се радње на путу Митровица (Косовска) – Пећ – Андријевица одмах оптпочну. Са стране Србије учињено је све, да се овај пут што прије доврши. Црногорска влада, као извршилац воље краља Николе, отезала је ово питање, изговарајући се сад на овај сад на онај начин… Све је могуће чињено да изгледа, како се изградња пута избиљно жели, али услед многих сметња не може се прије. У ствари такав је био план: да се на путу само маневрише, а озбиљна изградња одуговлачи. Кад су из Србије поново ургирали грађење пута, и у ту сврху понудили материјал и радну снагу, црногорска влада је обуставила рад на цијелој прузи… Неискрена небратска политика са Цетиња спријечила је довршење пута Пећ – Андријевица и тиме проузрочила ону страшну катастрофу и оне неописиве патње српске војске”    (и цивила који се их пратили), с краја новембра 1915. до првих дана јануара 1916. године, назване “Албанска голгота”.

Или, после Сарајевског атентата а уочи избијања Великог рата (доцније названог Први светски), Никола се “надао да ће српска влада имати довољно увиђавности и да ће попустити у свим тачкама” оног аустроугарског ултиматума Краљевини Србији, ултиматума који је у енглеској дипломатији, нимало наклоњеној србској ствари, оцењен као “најужаснији документ који је једна држава икада уручила некој другој држави”.

У непосредној вези са тим, аустроугарски војни аташе на Цетињу мајор Густав Хубка сведочи како је у разговору са краљем Николом, 13. јула 1914. године, Краљ рекао: “Ваш цар не би могао од мене само једно да изискује да се ја борим противу Русије, јер сам ја овоме (руском цару) по самој историји а исто тако услед породичних веза и односа обавезан; али у свим осталим питањима ја могу бити његов услужан пријатељ. Отпутујте одмах у Беч и обавијестите о моме очајном положају”.

Што ће рећи: краљ Никола, “услужан пријатељ” бечкога ћесара”, биће пријатељ Бечу и у очекиваном рату, као осталом питању, и против Краљевине Србије!

Све то, у нашем времену, у београдском “Сведоку” (бројеви 773-774. до 791-792, од 10. маја до 13. септембра 2011), извесни Борислав Цимеша (1953), “жесток… књижевник, истраживач и публициста са Цетиња”, најпознатији по изјави да је Србија “највећи крвник Црне Горе”, и др Миодраг Вуковић (1955-1922), политичар, посланик у Скупштини Црне Горе, предавач на факултету за пословни менаџмент у Бару (за предмет пљување увис), момак који, по сопственом признању, “може рећи, без претеривања, да има велико искуство. Превише за један људски живот”, али сасвим довољно за несојски – дали су теоријско и “научно” образложење, кроз свега две одреднице.

Прва, СРБИ:

– Исто што и српски окупаторски бајонети;

– Окупирали Црну Гору на пријеваран начин;

– “Српско” уједињење и ослобођење донијело је црногорцима ропство и губитак државе, нације, цркве, историје, језика, културе, традиције, економску биједу, подјеле, мржњу, братоубилачки рат, међусобно сатирање, понижење и бешчашће;

– Сметала им је црногорска прошлост, јер је Црна Гора била слободна, а Србија у вишевјековном ропству и систему окупационе оријенталне деспотије и вазалитета;

– Без слободарске вјековне историје и историјских великана;

– Извршили су лингвоцид над црногорским језиком инволвирајући у њега псовку (док црногорци “јебу оца очина” и друге “јебигузе”), редукујући га на арго, сленг, провинцијализам и језик улице;

– Економски су уништили и уништавали Црну Гору логорима, терором у науци, образовању и васпитању;

– У Србству (малим словом “с”) не постоји појам чојства;

– Скупили Велику народну скупштину (српског народа у Црној Гори) на један насилнички начин, па и овакав злочин извршен је препадом кукавички;- бијели терор српских окупационих трупа у Црној Гори само је један од врхова леденог бријега вјековних “српско-црногорских односа”, још од времена када Црне Горе није ни било;

– Током Великог рата водили подземни антицрногорски рат са циљном функцијом да Црна Гора нестане;

– Атентатом у Сарајеву, “официјелни” Срби преузели улогу директног изазивача рата;

– По професији ратни злочинци;

– 1918, Црној Гори донијели рат умјесто мира, жандармеријске станице, глад, болести, сиромаштво, репарације, реквизиције, везање у вериге, прогоне, хапшења, паљење 5.000 домова, вјешала, џелате, опсадно стање, казнене експедиције, плаћене убице, легионаре, олош, криминалце, бивше аустроугарске вахмајсторе, најнижи друштвени шљам…

Друга, ЦРНОГОРЦИ, макар њоме били обухваћени, као превелика већина, и Срби из Старе Херцеговине (скоро половине данашње Црне Горе), Срби из Седморо Брда, Срби из Метохије, Срби из Зете, Срби из Србскога Приморја (данас познатог само као црногорско) и Срби из Боке – онако како виде себе:

– Пијемонт уједињења и ослобођења Јужних Словена;

– Црногорство је гениј, животно начело без кога Црна Гора не би могла живјети;

– Црногорство није само јунаштво него и чојство;

– У Црној Гори нико није дискриминисан и нико нема више права од другога; о угрожености било које нације, посебно српске, нема ни говора…

Све лаж за лажју, али и поука и упозорење свим Србима, и онима у Црној Гори, и онима по целој Србској Земљи, да црногорствујуће антисрбско деловање, укључиво и повремену геноцидност – без обзира на то за чији рачун -, коначно схвате као неспорну чињеницу, услов без кога им нема опстанка.

Многодеценијски црногорствујући антистрбизам претвара се у крвожедност – у складу и са наредбом Покрајинског комитета Комунистичке партије за Црну Гору (првих дана фебруара 1942), са потписом Милована Ђиласа, о нападу “на васојевићко племе јер су они велики Срби… те их треба најстрожије казнити… убијајући све редом… не руководећи се на пол и старост не питајући за кривца”.

Илија Петровић/Васељенска