Јељцин се доказивао: Зашто је Русија улазила у Савет Европе

Поводом 30. годишњице једне бесперспективне одлуке – пише колумниста „Абзаца“, Владимир Тихомиров.

Није тајна да је Русија примљена у Савет Европе искључиво из предизборних разлога – у то време су припреме за реизбор Јељцина за председника већ биле у пуном јеку, а инострани куратори су покушавали да олакшају победу „демократских снага“.

Шеф Међународног монетарног фонда Мишел Камдеси најавио је одмрзавање кредитне линије за Русију (која је била замрзнута због рата у Чеченији), и руска влада је моментално постала „пожељан партнер“ на Западу. Укинуте су санкције руским банкама, а западни телевизијски канали су изненада „прогледали“ и увидели да у Чеченији, заправо, постоје и терористи попут Басајева или Радујева.

Али и тада европски политичари нису могли да одоле жељи да опљачкају Русију.

То се открило када је у Москву дошао немачки канцелар Хелмут Кол, који је са собом донео списак од 37 тачака које је Москва морала да испуни за пријем у „свеевропску породицу народа“. Плус још исто толико незваничних тачака.

Притом је једна од првих на листи била „либерализација“ тржишта дијаманата у Русији – монополистичка компанија De Beers желела је да добије ексклузивно право на продају руских дијаманата на светском тржишту. Затим су уследили услови за „либерализацију“ у нафтном и гасном сектору, питања шума и земљишних ресурса.

Управо тада су Русији наметнути „споразуми о подели производа“ – законски механизам пљачке земље, где су западни „инвеститори“ сами одлучивали које ће порезе платити у руски буџет. И да ли ће их уопште платити. На пример, на Сахалину су сва нафтна и гасна поља под управом америчких менаџера проглашена нерентабилним – испада да бушите и бушите, а нафте нема ни капи. Радимо на сопствену штету, дословно. Који порези, my dear friends?

Такође, „пријатељ Кол“ је донео читав прегршт конвенција и међународних уговора које је Русија морала да испуни: измена Кривичног закона, укидање смртне казне, испуњавање захтева Молдавије о повлачењу наших мировњака из Придњестровља, реституција културних добара на захтев свих заинтересованих, одустајање од термина „блиско иностранство“, укидање ограничења на путовања у иностранство за лица која поседују државне тајне (вероватно ради лакшег контакта са западним обавештајним службама), отварање свих архива ФСБ-а.

Занимљиво је да је корумпирана Украјина примљена у Савет Европе по убрзаном поступку – обавезно пре Русије. И то практично без икаквих услова.

У контексту тадашњих гасних спорова, то је изгледало као прави шамар Русији и подстицање режима тадашњег председника Кучме на даљу ескалацију односа са Москвом. Чиме се Кучма, заправо, бавио целог свог политичког живота. Тако је курс ка распиривању рата са Русијом у европској агенди зацртан још тада. Чисто да то забележимо за памћење.

Али Јељцин је преферирао да ништа не примећује, јер је у питању била власт.

И тако је 28. фебруара 1996. године у Стразбуру Русија свечано примљена у Савет Европе. Остварио се вековни сан руског народа о томе да нас Запад призна као себи равне.

Истина, у то време руском народу је за сва та западна признања било потпуно свеједно. Беснео је рат у Чеченији, помахнитали нацисти су протеривали Русе из свих земаља блиског иностранства, многе породице су преживљавале крајњим напорима.

Тада су добри европски стричеви отворили у Москви специјални Информативни центар СЕ, који је преко руских медија почео да објашњава „руским абориџинима“ све предности уласка у предворје европског „рајског врта“.

Ипак, тих година ме је прилично чудило зашто је од свих предности европског начина живота нашим људима рекламирана управо могућност суђења са сопственом државом у Стразбуру – пред Судом за људска права. Већ у првом месецу рада телефони информативног центра су се буквално усијали од позива грађана који желе да туже Русију.

Тек касније су у Стразбуру објаснили: што је више таквих тужби, то је више могућности да се ограниче права Русије у СЕ под изговором „систематског кршења људских права“.

Формално, наша романса са Саветом Европе трајала је до 2022. године, али су фактички сви односи замрли још током двехиљадитих. Руска делегација је била лишена права гласа, никакве иницијативе ни предлози нису разматрани. Међу нашим дипломатама именовање у Стразбур доживљавано је или као изгнанство, или као санаторијум пред пензију – ионако им није било дозвољено ништа да раде.

Наравно, и данас су у нашем друштву јака носталгична осећања према сну о Великој Европи – ипак смо ми, како год се погледа, део те цивилизације. Али погледајте све те повеље и конвенције које је Русија потписала деведесетих – ко их данас поштује?

Зар репресије и ограничења права руских људи на основу националности и мало одговарају духу и слову Конвенције о људским правима? А како се „култура отказивања“ свега руског уклапа у Европску конвенцију о култури?

Или се сетите европске пљачке кримских музеја, када су у ЕУ одлучили да конфискују „скитско злато“. Како се то односи на конвенције о страном праву и заштити археолошког наслеђа?

Или да причамо о томе како се у Европи уклапају тајни затвори са Конвенцијом о забрани мучења и нехуманог или понижавајућег поступања. Или о томе како се политика репресије према националним мањинама односи на Конвенцију о заштити националних мањина.

У суштини, Европа је сама издала и продала све те европске вредности и конвенције. Наша носталгија је само туга за убијеним сном о Великој Европи. Притом, убијеним од стране самих европских елита.

Узгред, знате ли која је тренутно најгласнија вест о активностима Савета Европе? Ево је: „Бивши генерални секретар Савета Европе Јагланд покушао самоубиство након покретања истраге против њега због веза са Епстином“.

Владимир Тихомиров/Абзац