Уговор у закону: који модел брака је учврстио Породични закон усвојен под Јељцином

Фридрих Енгелс има познати трактат „Порекло породице, приватне својине и државе“. Из њега су совјетски људи сазнавали да породица није нешто дато једном заувек, да се карактер породичних односа мењао током људске историје и да зависи како од владајућег економског поретка, тако и од идеологије оних на власти.

У ХХ веку Русија је направила скок од патријархалне сељачке породице, у којој је под истим кровом живело неколико генерација, где је постојала подела рада између мушкараца и жена, а деца рано почињала да помажу у сеоској економији – ка градској породици, на коју је држава имала своје посебне планове.

Совјетска власт је породицу посматрала као „ћелију друштва“ и додељивала јој важну улогу у васпитању „новог човека“. Била је то породица у којој су муж и жена имали једнака права, а деца су добила детињство на какво су пре револуције могли да рачунају само потомци трговаца и аристократа.

Будући да се већина становништва још сећала свог сељачког порекла, остаци пређашње традиције су се сачували. На пример, жена је одлазила у пензију рано, са 55 година, с рачуницом да ће чувати унуке. Узорна совјетска породица није подразумевала дадиље и кућне помоћнице са стране, при чему се очекивало да раде и муж и жена. А ако би се породица распала, држави као једином послодавцу било је прилично лако да обезбеди исплату алиментације за издржавање деце.

Наступ дивљег капитализма задао је овом моделу породице колосалан ударац. Друштво се атомизовало, свако је покушавао да преживи сам. Породице које су изгубиле услед реформи су се разилазиле, не издржавајући сиромаштво. Нови богаташи имали су други проблем: мушкарци бизнисмени остављали су жене како би пронашли престижне младе лепотице. Очеви су напуштали децу и могли су да не уплате ни копејку за њих, примајући новац „на руке“.

Да би се учврстио нови, капиталистички модел породице, 1. марта 1996. године ступио је на снагу Породични закон РФ, који је заменио претходни Закон о браку и породици.

Овај закон, који са изменама важи и данас, био је добар документ за своје време. Једна од његових главних карактеристика је детаљно дефинисање права деце. То је било повезано са чињеницом да је СССР пред крај свог постојања ратификовао Конвенцију УН о правима детета, чије су одредбе укључене у нови закон. Јасније је дефинисана исплата алиментације, као и поступак старатељства.

Друга новина био је брачни уговор. Тада су га поздравили либерално оријентисани грађани који су желели да код нас све буде као у „цивилизованим земљама“. Оваквих уговора се и даље не закључује много, тек сваки десети брак у Русији се склопи „на уговорној основи“, међутим, управо је брачни уговор постао симбол новог модела породице.

Ако је совјетска породица била радни колектив у минијатури, онда је буржоаска породица пандан комерцијалној фирми. Њени оснивачи, будући муж и жена, улажу у њу инвестиције, рачунају будућу добит и, наравно, унапред промишљају поступак ликвидације свог предузећа.

На тај начин, брачни уговор указује на привременост и осуђеност породице која се ствара. То је у супротности са домаћом традицијом, према којој породица треба да се ствара из љубави, а не из рачуна, и по могућству једном заувек. Уз то, брачни уговор је неспојив са идејом „велике породице“, јер у њему постоје само две стране.

У међувремену, данас је главно што очекујемо од институције породице – обнављање нашег народа, који већ треба да престане да изумире. Да би се то постигло, мало су само појединачне мере, као што су матерински додатак, друге исплате и олакшице. Потребно је мењати идеологију која лежи у основи породице, одустати од схватања брака као трансакције и вратити све најбоље што је постојало у претходним епохама. Можда ће за то бити потребан нови Породични закон уместо оног који је служио земљи током последњих 30 година.

Игор Караулов/Абзац