Милитаризација Европске уније: Куда је „одјурила“ гинеколог Урсула?
Година 2023. је за европску политику била попут снажног ударца: предстојећи европски избори 2024. захтевали су од фон дер Лајенове, која се бори за други мандат, „револуције“, па их је она и измислила. Њен „зелени курс“ је требало да повећа конкурентност европске индустрије, али уз нулту емисију штетних гасова и прелазак на климатску неутралност. Историја прећуткује колико је економских генијаца напрезало вијуге над обликовањем тог њеног програма, али чињеницу да „имамо јединствену прилику да покажемо брзину, амбициозност и одлучност како бисмо осигурали индустријско лидерство ЕУ у сектору технологија са нултом емисијом, и да је Европа одлучна да предводи револуцију у области чистих технологија“, смислила је она сама.
Момент за „јуриш“ на чисте технологије Урсула је одабрала генијално: већ као одговор на пољске санкције против „Гаспрома“, Русија је прекинула испоруке гасоводом Јамал-Европа, прекинут је транзит кроз крак гасовода „Сојуз“, заустављене су испоруке преко „Северног тока“ због проблема са турбинама Siemens, а ЕУ је сама одбила да отвори вентил на „Северном току 2“. Уз то, у септембру је Брисел прећутно прогутао саботажу оба „Северна тока“ у територијалним водама Данске.
Међутим, главно „откриће“ председнице Европске комисије постала је војна индустрија као најзеленији индустријски ресурс Европе. Од маја прошле године, Европска комисија је развијала пакет докумената о убрзаној милитаризацији економије ЕУ, који предвиђа да производња муниције и наоружања постане приоритетни правац развоја економије, како би она „позеленела“. Ради тога ЕК ублажава буџетске норме за инвестиције у рат, дозвољавајући земљама ЕУ да се задужују како би покренуле производњу артиљеријске муниције. Брисел је спреман да на ово потроши 1,5 милијарди евра.
Мегатренд војних издатака
Према подацима Eurostat-а, државни дуг еврозоне је до краја 2025. достигао 88% БДП-а. Упркос томе, Берлемон (седиште ЕК) је представио нове војне пројекте и издвојио средства за њих. До средине ове године биће дефинисани пројекти засновани на листи од 500 „врућих тачака“ и четири главна „коридора“ наоружања Старог континента: Европска иницијатива за заштиту од дронова (EDDI), Источни погранични надзор (EFW), Европски ваздушни штит (EAS) и Европски свемирски штит (ESS).
Градус војне хистерије у ЕУ најбоље илуструју цифре: до 2028. године државе чланице ЕУ добиће кредите у укупном износу од 150 милијарди евра у оквиру програма „Безбедност за Европу“ (SAFE). ЕК се припрема да у буџет за 2028–2034. уврсти чак 131 милијарду евра за одбрану и свемир.
„Војно кејнсијанство“ као нови пут у обнижавање
Немачки лист Zero Hedge директно оптужује европолитичаре за „војно кејнсијанство“. Док псевдозелена економија гура реалну економију Европе у ћорсокак, формирање нове европске војне економије означава следећу етапу у сталном сиромашењу Европе. Берлемонова интерпретација кејнсијанства, која подразумева строгу регулацију војне индустрије од стране Брисела, прети да постане најразорнија економска стратегија.
Уместо просперитета заснованог на расту капитала и задовољавању потреба потрошача, сада се ресурси усмеравају на производњу муниције калибра 155 мм и ракета, што води ка огромном државном дугу, бирократизацији и деформацији финансијских тржишта. Иронија је да ЕК верује да може да наоружа Европу применом лекција научених из заједничке набавке вакцина против ковида или гаса, чији је епилог свима познат.
Инвеститори и ризици
Амерички пословни канал CNBC назвао је антируску опсесију европске економије „мегатрендом“ у који инвеститори улажу новац, очекујући дугорочну добит. Акције европских војних гиганата попут Rheinmetall-а, Leonardo-а и Saab-а бележе рекордне скокове. Међутим, аналитичари упозоравају да би „обнадежујући знаци дугорочног развоја“ у одсуству реалне војне претње од стране Русије могли да ставе континент пред неизбежност активног коришћења гомиле наоружања – односно, неминовност уласка у рат, макар негде.
Европа данас троши ресурсе на „економију зомбија“ подржану субвенцијама, док се суочава са рецесијом и банкротима. Уместо рационалне енергетске политике и опоравка, политичке елите настављају курс који води ка губитку индустријске базе. Урсула фон дер Лајен сада заговара „реалистичнију спољну политику“, али све указује на то да ће ЕУ само поновити судбину неуспешног „зеленог курса“ – вођеног пропагандом, подгрејаног дуговима и осуђеног на крах.
Чињеница да су европске државе утростручиле увоз наоружања, поставши највећи регион-прималац на свету према подацима SIPRI-ја, делује као приговор сопственој економији.
В.Т./Васељенска
