Шта радити када пост престане да надахњује?

Трећа недеља Великог поста: ентузијазам је нестао, молитва иде на „аутопилоту“. Мислимо да смо подбацили, али заправо – ово је тек почетак пута.

Негде пред крај друге седмице откривамо чудну ствар: постало нам је досадно. Она оштрина са којом смо ушли у прву недељу – канон светог Андреја Критског, земне метаније, осећај да се дешава нешто узвишено – некуд је испарила. На њеном месту остала је само сива површина. Јутарње правило читамо уснама, док у глави састављамо списак за куповину. За вечерње више немамо снаге. Посна храна, која нам је првих дана деловала као знак припадности нечем вишем, сада је просто бљутава. Ништа не осећамо. И стид нас је због тога.

Демон који долази тачно у подне

Египатски пустињаци из 4. века су ово стање познавали до детаља. Евагрије Понтијски га је описао са прецизношћу клиничке дијагнозе: „Демон унинија, који се назива и ‘подневним’, најтежи је од свих. Он улива монаху мржњу према месту, према самом начину живота и труду. Приморава га да мисли да је љубав међу браћом нестала и да нема никог ко би га могао утешити.“

Евагрије је то стање називао ацедија – када време стане, дан делује као да траје педесет сати и човек пожели да остави све и оде било куда. Препознајемо се у овом опису, иако не живимо у пустињи већ у граду, а униније нас не стиже у келији, већ у превозу на путу са посла. Механизам је исти: мозак, коме је прве недеље било довољно новине и адреналина, до треће недеље се навикао. Стари стимуланси (храна, забава, бесконачно скроловање) су одузети, а нови још нису дали плода.

Дрво усред пустиње

Црква не поставља Крстопоклону недељу на средину поста случајно. Синаксар тог дана даје једноставну слику: „Као што уморни путници на дугом и тешком путу, пронашавши негде сеновито дрво, седају под њега да се одморе и са свежим снагама иду даље, тако су и сада, усред пута невоља и подвига, Свети Оци засадили животоносно дрво Крста, које нам даје олакшање и свежину.“

Крст се износи на средину храма не због тријумфа, већ због предаха. Црква зна да смо се „издували“. Она као да је на најсувљој тачки маршуте посадила дрво и каже нам: „Седни, одахни, па ћеш ићи даље. Не треба ти сада херојство.“

Када нам одузму „бомбону“

Постоји ствар коју не волимо да признамо: нама се свиђа да постимо док нам прија да постимо. Свој духовни живот оцењујемо као потрошачи – ако после Причешћа осетимо топлоту, значи да смо се „добро причестили“. Ако на молитви крену сузе, значи да је молитва „права“. А ако је ништа – тишина, празнина, ни једне искре – онда мислимо да нешто није у реду.

Клајв Стејплс Луис у „Писмима Старијег ђавола Млађем“ описује овај механизам. Бог намерно смењује периоде утехе са периодима сувоће. Он одузима „бомбону“ емоција не зато што се окренуо од нас, већ зато што жели да научимо да желимо Њега самог, а не само пријатан осећај који нам Он даје. Ђаволу се чини да ће душа лишена жеље за молитвом, која ипак упорно шапуће речи молитве, сваког трена пући. У стварности – у том тренутку она постаје непобедива за њега, јер не делује по расположењу, већ по слободној вољи.

Мајка Тереза је у таквој „сувоћи душе“ живела скоро педесет година. У њеним писмима стоји: „У мојој души је таква застрашујућа празнина… када покушам да усмерим мисли ка Небу, оне се враћају као оштри ножеви.“ Она деценијама није осећала Бога. Али њене руке су наставиле да раде свој посао: превијале су ране, храниле умируће, прале оне од којих су сви окренули главу. Вера се показала не као осећање, већ као свесна одлука.

Када пост заправо почиње да „ради“

Сваки искусни свештеник зна како се мења тон исповести од прве до треће недеље. На почетку се људи жале: „нисам дочитао канон“, „појео сам нешто мрсно случајно“. До треће или четврте недеље тај спољашњи слој отпада као малтер са зида. Исти ти људи долазе смркнути и говоре нешто сасвим друго: „вичем на децу“, „мрзим колегу“, „не могу више“.

Александар Шмеман је бележио да пост разоткрива нашу стварну меру. Када се склони „анестезија“ ситости и комфора, израња наш истински унутрашњи пејзаж – а он не изгледа увек онако како смо се надали. То и јесте посао поста. Не надахнуће прве недеље, већ овај мучни сусрет са самим собом. Мислили смо да је проблем поста у храни. Испоставило се да је храна најлакши део. Проблем је што смо без уобичајене буке коначно чули шта заправо одзвања у нама, а то није баш увек хор анђела.

Празнина као радни простор

Псалмопевац се молио: „Боже, Ти си Бог мој… Тебе жедни душа моја, за Тобом чезне тело моје у земљи пустој, сасушеној и безводној“ (Пс. 62). Ова молитва не долази из храма, већ из пустиње где нема ни воде ни утехе – и баш зато је Давидова жеђ искрена, а не измишљена.

Стојимо на екватору поста и више немамо надахнућа. Читамо правило кроз силу. Не осећамо ништа. И можда је, по први пут после дуго времена, то заиста наша права молитва – без емоционалне награде и без гаранције да ће скоро постати лакше. То делује само као речи изговорене у празнину, која, ако је веровати онима који су прошли овај пут пре нас, далеко од тога да је празна.

Управо у овој тачки – када је досадно, тешко и када желимо да одустанемо – нешто почиње да се мења. Не одмах, већ као свитање у облачном дану: не можеш тачно да кажеш када је постало светлије, али у једном тренутку схватиш да већ видиш пут и да он води у правом смеру.

В.Т./Васељенска