Чему мировни уговор ако нема рата?

И 80 година након пораза Јапана и његове безусловне капитулације пред нашом државом, неко изнова и изнова покреће питање припадности острва, тврдећи да „правно“ и даље траје „ратно стање“.

Притом се поједини наши „експерти“, готово згрожени наводном недопустивошћу таквог стања, олако прихватају „просвећивања народа“ о финесама руско-јапанских односа и залажу за што хитније потписивање мировног уговора који би „окончао рат“. Логика ових аутора је једноставна – ако нема мировног уговора, значи да ратно стање траје.

Недавно се овом темом бавио и петроградски интернет-портал NEVA TODAY. Праведно осуђујући премијерку Јапана Санае Такаити због незаконитих територијалних претензија према Русији, аутори пишу: „Такаити је себи дозволила дрскост да захтева њихов повратак (Курилских острва), истичући да је од краја рата прошло 80 година. Такође је навела да Јапан и Русија још нису потписали мировни уговор и да се правно налазе у ратном стању“. Приметимо да јапанска премијерка заправо није говорила о „ратном стању“; те речи су јој приписали аутори портала.

Чињенице из 1956. године
У стварности, никакво „ратно стање“ између Руске Федерације и Јапана не постоји већ скоро 70 година. Члан 1. Заједничке совјетско-јапанске декларације, потписане 19. октобра 1956. године, гласи:

„Ратно стање између Савеза Совјетских Социјалистичких Република и Јапана престаје даном ступања на снагу ове Декларације, и међу њима се успостављају мир и добросуседски пријатељски односи.“

Члан 2. објављује успостављање дипломатских и конзуларних односа. Декларација је једногласно ратификована у оба дома јапанског парламента у новембру и децембру 1956, одобрио ју је император Јапана, а истовремено ју је ратификовао и Президијум Врховног совјета СССР-а.

Заједничка декларација је, у суштини, одиграла и наставља да игра улогу мировног уговора. У њој су фиксиране све одредбе које обично чине садржај докумената о послератном уређењу.

Питање разграничења и улога САД
Насупрот тврдњама јапанске стране о „нерешености граничне линије“, Декларација је дефинисала и услов територијалног разграничења. Члан 9. наводи да су се стране сагласиле да наставе преговоре о мировном уговору, при чему је СССР пристао на предају острва Хабомаи и Шикотан, али тек након закључења мировног уговора.

Совјетска влада је била спремна да ово испуни, али су Сједињене Америчке Државе, незаинтересоване за развој односа Москве и Токија, ултимативно захтевале од Јапана да одустане од уговора под совјетским условима. Под притиском Вашингтона, Токио је почео да захтева „повратак четири јужнокурилска острва“, што је било директно кршење духа Декларације из 1956. године.

Памтна записка из 1960. и нови услови
Обнављање јапанско-америчког војног савеза у јануару 1960. године приморало је СССР да изјави како је извршење члана 9. постало немогуће. У ноти од 27. јануара 1960. наведено је да, пошто нови војни уговор практично лишава Јапан независности и омогућава присуство страних трупа на његовој територији, СССР не може дозволити да се територија која би била предата Јапану користи за стране војне базе. Постављен је нови услов: повлачење свих страних трупа са територије Јапана.

Мировни уговор као анахронизам
Након 80 година од Другог светског рата, инсистирање на „мировном уговору“ је чист анахронизам који јапанска страна користи искључиво за покушај отимања руских територија. Подсетимо, Русија (као наследница СССР-а) нема мировни уговор ни са Немачком, што никада није спречавало нормалне међусобне односе.

У данашњим околностима, када Токио заузима отворено непријатељски став према Русији у вези са украјинском кризом и тежи „стратешком поразу“ наше земље, преговори о мировном уговору су бесмислени и штетни.

Председник РФ Владимир Путин је директно одговорио јапанском новинару: „Зар не мислите да је изјава јапанске владе о неопходности стратешког пораза Русије већа препрека за мировни уговор него моја намера да посетим Курилска острва? Данас нема услова за наставак дијалога.“

В.Т./Васељенска