Чак Норис не почива у миру, мир почива у Чаку Норису

Не иде то баш тако. Светски медији објаве да је Чак Норис умро и сви одмах поверују да је то истина. Постоје људи који умру и постоје они за које вест о смрти постане лош виц. Пре ће бити да је Чак постројио светске медијске могуле, наредио да објаве вест о његовом одласку, како би се вратио у овај луди свет и проверио да случајно неки несташко није објавио нешто лоше о њему.

Чак се и вешатачка интелигенција бранила до последњег тренутка, па сам, стари друже Чак, изгубио сат времена свог узалудног живота, убеђујући је да си умро. Није хтела да прихвати да си мртав и бео, па то ти је. Опрезна је скаламерија, нема шта. Живеће дуго. Ваљда неће да ризикује да се заиста вратиш и раставиш је на комадиће.

Експеримент Чака Нориса био је ипак делимично успешан. Ни једне лоше речи, чак ни алузије о њему, од Лос Анђелеса до Камчатке. Али, истина је ипак неумитна. Чак Норис, легенда филмова „Б” продукције који се попео у сазвежђе холивудских акционих хероја, преминуо је у раној младости, у 86-ој години. Али, један од његових обожаватеља, расутих по свету, од Тексаса до Њујорка, од Марока до Властинца, објавио је истину већу од свих истина: Чак Норис не почива у миру, мир почива у Чаку Норису.

Ено га и Стивен Кинг, највећи светски писац хорора на свету, одао му је дужно поштовање. Либерал и демократа, за разлику од Чака, републиканца и конзервативца, поклонио му се као цару. Може Кинг да пљуцка Донлада Трампа до миле воље. Мудар је Стивен, нема шта. Лако је ударити на председника Америке, али није блесав да удари на Нориса. Зашто да ризикује да му пред јутро долази у снове, извуче га из кревета и прошета га кроз поље кукуруза.

„Када се родио, Чак Норис је мајку из болнице одвезао кући”, објавио је краљ хорора на Иксу своју омиљену „чињеницу о Чаку Норису”.

Има ту још једна цака. Председник САД је сменљив, док је Чак вечан, чак и са оне стране живота. Зато је вест о његовом одласку бацила у страну и свет на вратима пакла, и глобалну економску кризу, и могући нуклеарни рат. Чак и то што је селектор Бразила Карло Анћелоти шутнуо Нејмара из репрезентације. Тек је то најава катаклизме! И моћни премијер Израела Биби Нетањаху нашао је времена да са свог налога пошаље саучешће Норисовој породици.

Зна добро Биби шта ради. У времену када се шаљу ракете, свака реч такође лети. Чак Норис је био идеалан гласник за такву врсту поруке: да свет и даље верује у причу у којој постоји неко ко удара први и никада не промашује.

И можда је то јавћеа иронија приче о миту званом Чак Норис. Док се стварни и до зла бога компликовани свет распада, опраштамо се од човека који је постојао управо зато да све буде сасвим једноставно. Мада ту постоји још једна ситница које се није сетио Стивен Кинг. Шта ако је заиста све толико отишло дођавола, да је и Чак Норис дигао руке од ове несрећне планете? Ако је тако, кукала нам мајка.

У времену када су хероји постајали све комплекснији, а заправо слабашног карактера, склони компромисима и издајама, Норис је остао архетип: једноставан, непоколебљив, готово елементаран. Као модерна верзија старог храста: он се не описује, већ само постоји.

Његова трансформација од акционог глумца у интернет легенду почетком 2000-их један је од првих глобалних информатичких феномена. „Нису му дали да глуми у Титанику, све би их спасио”, није само обична шала. То је дигитални фолклор, односно колективна игра преувеличавања која говори више о нама него о њему. То је потреба да се у свету на ивици амбиса призове фигура апсолутне моћи, макар и кроз гег. Или мим, као што кажу клинци.

Тако је Норис постао симбол парадокса савременог доба и апсолутни херој популарне културе, који увек долази када треба, као хук правде! Због тога је Норис постао човек који је истовремено и реликт хладноратовске мушкости и производ постмодерног хумора. Он је и озбиљан и смешан, и стваран и измишљен. Зато је савим небитно како је глумио у филмовима, већ шта му је приписано на интернету.

У дубљој равни, феномен Чака Нориса је доказ да поп култура више не ствара богове, већ их штанцује. Док су некада митови настајали вековима, данас се рађају у коментарима, на форумима и твитовима. Норис је тај који је изабран да постане последњи аналогни херој који је успешно емигрирао у дигиталну бесмртност. Мало ли је, брате Чак?

Зато вест о његовој смрти, за коју многи још испитују да ли је лажна, звучи као контрадикција. Јер Чак Норис не подлеже биологији. Временом је постао идеја, а не човек од крви и меса!

Да се одмах разумемо, овај мајстор борилачких вештина није био неки нарочити глумац. Био је удаљен светлосним годинама од софистицираности Роберта Де Нира или харизматичноти Роберта Редфорда. Био је табаџија и врхунски мајстор више борилачких вештина које је спајао, као носилац највиших степена црног појаса. Учио је легенду Стива Меквина да се бије и управо је Стив био тај који је у њему видео оно „нешто” и препоручио му да се убаци међу глумце. Па шта буде. И догодило се. Чак Норис је једном шутнуо рудник угља и претворио га у рудник дијаманата! Тако је рођен јунак који расплаче лук.

Упознао сам га у биоскопу „Славица” на Карабурми, где се на великом платну шибао са Брус Лијем. У то време, мајке су кувале недељни ручак, а очеви су водили синове у биоскоп. Сви су желели да виде Бруса Лија на змајевом путу и његов двобој са Чак Норисом, тада крајње антипатичним негативцем. Како је Брус Ли имао бедан буџет за филм, два другара, он и Чак, кришом су ушли у римски колосеум представљајући се као туристи. Наравно да Брус Ли није имао буџет као данас Том Круз, па да закупи како Колосеум, тако и Рим, читаву Италију и Ђорђу Мелони.

Два кунг фу и карате друга ушли су као туристи, а изашли као класици. Те 1972. године снимљени су антологијски филмови као што су „Кум”, „Кабаре”, „Последњи танго у Паризу”, „Ослобађање”, па Буњуелов „Дискретни шарм Буржоазије”, Хичкокова „Манхитост”. Да не помињем „Соларис” Андреја Тарковског. Нема шта, била је до добра филмска берба!

Али деца су данима гледала плакат филма „На змајевом путу” као у чудо невиђено, чекајући да некако набаве карте од тапкароша и погледају антологијско табање у Колосеуму, где се чуло шуштање ветра који је преносио крикове гладијатора и шкрипање мишића и костију Бруса Лија док се загревао, спремајући се да измлати лошег момка превише маљавих груди, под именом Чак Норис.

Та сцена и тај филм, постали су филмска антологија. Тек протоком времена, Брус, Чак и филм стекли су култни статус. Али на терену мрачне биоскопске хале и напољу, бела и тамнопута браћа Роми вадили су нун-чаке и почели да се међусобно лемају. То су били неизбрисиви трагови нашег детињства. Али, кратко је трајало. Брус Ли је умро млад, леп и загонетан. Остао је само Чак Норис. Филмови које је снимао, па чак и серија о тексашком ренџеру, били су просечни, дакле ништа нарочито, али се Норисова харизма преносила као небески знак са змајевог пута. Отуда је погрешно називати Чака Нориса филмском звездом, јер су Сталоне, Шварценегер и остали другови снагатори били супериорнији од њега. Норис је постао нешто друго: легенда, виц, митско биће и огледало времена из доба невиности акционих филмова, без специјалних ефеката и приглупих сценарија.

Ране деведесете и ране двехиљадите године биле су савршено тло за такву врсту хероја. Док су биоскопи пуштали филмове са лошим копијама, а телевизије вртеле ВХС касете из треће руке, створен је тип који не глуми, већ решава ствари. Он нема дилеме, нема unutrrašnje психолошке немире, нема сувишне реплике. Само стиже као ударац и правда.

У Србији и земљама где је правда обично каснила или уопште није долазила, дакле на свакој тачки планете Земље, такав момак је био више од забаве. Био је насушна потреба!

Ако је ту, све ће бити како треба. И та врста готово математичке извесности била је утеха не само за Србе, већ и за читав глобус.

Онда је стигао интернет и нови Чак Норис, најпре смишљен као покушај да се исмеје. Легенда каже да се покушало са сличним херојима, попут Вина Дизела, али се испоставило да тај баја нема фацу, харизму и оно „нешто” што је видео Стив Меквин, а потом Брус Ли. Укратко, Дизел је био метиљавко у односу на човека стену, маторца са исклесаним мишићима и не баш лепушкастом фацом.

Мангупи су почели да праве вицеве на рачун његових супермоћи, али се испоставило да му шале савршено стоје, као уске фармерке и каубојски шешир.

У чему је тајна? Свако је могао да учествује, да дода свој виц, да надмаши претходни. То је био први талас „народног интернета“. Како у Чачку, тако и у Чикагу!

Зато Србија није волела Чака Нориса због његових филмова, него због онога што је могла да упише у њега. У времену кад су стварни јунаци компромитовани или недостижни, људска врста створила је јединог створа који не може да погреши. Који не преговара. Који не издаје. И наравно, који не умире!

Испоставило се да Чак Норис никада није био само човек. Био је потреба за идеалом који смо створили по нашим потребама. А потребе не умиру тек тако.

Зато није чудо што је до прекјуче преживео све. И хладни рат и транзиције, и дигиталну револуцију. Преживео је чак и сопствену каријеру. Бојим се само да је побегао од нас који смо га створили!

Александар Апостоловски / Политика