Геополитика Трећег светског рата
Многи аналитичари данас износе претпоставку да је Трећи светски рат већ почео и да се налазимо у његовој првој фази. Да ли је то тако или не, уверићемо се у блиској будућности, али за сада прихватимо праведности ове хипотезе и покушајмо да сагледамо њене геополитичке обрисе.
Смисао Трећег светског рата лежи у радикалној промени целокупне архитектуре светске политике. Постојеће међународне институције већ дуго не одговарају стварном стању ствари. Оне су и даље уређене према логици Вестфалског система и двополарног света. Вестфалски модел заснован је на признавању суверенитета свих међународно признатих држава. УН су изграђене на истом темељу.
Међутим, у пракси се у последњих сто година принцип суверенитета претворио у чисто лицемерје. Тридесетих година XX века у Европи се обликовао систем у којем су суверене биле само три силе, и то строго идеолошке: 1) буржоаско-капиталистички Запад (Британија, САД, Француска итд.); 2) комунистички СССР; 3) земље Осовине са фашистичком идеологијом.
Таква ситуација се задржала и након завршетка Другог светског рата, с тим што је један од идеолошких полова — фашистички — нестао. Зато су преостала два — капиталистички и социјалистички — ојачала и проширила се. Али опет, ниједна национална држава сама по себи није била суверена. Једнима се управљало из Москве, другима из Вашингтона. Покрет несврстаних се колебао између два пола.
Самоликвидација Варшавског пакта и крах СССР-а укинули су двополарност, и од тог тренутка су САД постале једини носилац суверенитета. УН и Вестфалски модел постали су само „смоквин лист” глобалне хегемоније. Тако је настао једнополарни свет.
Већ деведесетих година постало је јасно да је неопходна ревизија међународног права у корист или светске владе (либерална варијанта „краја историје” Френсиса Фукујаме) или директне западне хегемоније (амерички неоконси). Европске земље су кренуле сценаријем светске владе и, као припремну фазу, предале су свој суверенитет у корист ЕУ. Свима осталима је ненаметљиво предложено да се припреме за исто.
Међутим, почетком двехиљадитих појавила се нова тенденција: воља за обновом суверенитета у Русији и Кини. Москва и Пекинг су водили ствар ка томе да суверенитет не буде фикција, већ стварност. Тако се огласила многополарност. Од сада је предложено да носиоци суверенитета постану државе-цивилизације — како оне већ формиране (Русија, Кина, Индија), тако и потенцијалне (исламски свет, Африка, Латинска Америка). Оне су се окупиле у БРИКС-у.
Као последица тога, једнополарни пројекат је ушао у сукоб са многополарним. Против многополарности су иступили и глобалисти и неоконзервативци. Потенцијал за конфликт је био очигледан, а старе норме и правила, заостала из претходних геополитичких епоха, више нису важила.
Није важно да ли је Трећи светски рат већ почео или не, али његов геополитички садржај је очигледан: то је рат једнополарности и многополарности за нову архитектуру света, за расподелу суверених центара одлучивања — или само на Западу, или међу државама-цивилизацијама које јачају.
Доналд Трамп је дошао у Белу кућу на други мандат 2024. године са агендом која је давала основа за мишљење да ће прихватити многополарност: одустајање од интервенција, критика глобалиста, директан сукоб са либералима и оштри напади на неоконсе, фокусирање на унутрашње проблеме САД, позив на повратак традиционалним вредностима — све је то омогућавало претпоставку да ће Трамп и његова администрација стати на страну многополарности, али уз покушај да у тој новој конструкцији обезбеде Сједињеним Државама максимално повољне позиције.
Међутим, веома брзо се администрација САД почела зближавати са неоконсима и удаљавати од првобитне позиције. Уследили су подршка геноциду у Гази, наставак снабдевања Кијева обавештајним подацима, хапшење Мадура, припрема инвазије на Кубу и, коначно, рат против Ирана са убиством политичког врха Исламске Републике Иран. Сада је Вашингтон потпуно прешао на позиције неоконзервативаца и понаша се као да само он у целом свету поседује стварни суверенитет: без икаквих позивања на правила и међународно право, он афирмише једноличну власт над целим светом. И то покушава да докаже делом: ратовима, инвазијама, отмицама шефова држава, организовањем операција за промену режима.
Трећи светски рат су покренуле САД у контексту очувања, јачања и чак коначног утврђивања једнополарног модела светског поретка. Свима осталима се нуди да буду или послушни вазали или непријатељи. Са тим противницима једнополарног света Вашингтон и води Трећи светски рат. Улог је суверенитет. Пошто још увек не постоји јединствена сила способна да се симетрично супротстави Државама, САД развијају војна дејства на неколико фронтова истовремено.
Први фронт рата једнополарног света против многополарног је Украјина. Овај рат су провоцирали неоконси још за време Обаме, а највише су се у њега укључили глобалисти, који су у Русији видели не само геополитичку препреку за успостављање светске владе, већ и идеолошку претњу. Трампу је овај рат остао у наслеђе и он му није превише наклоњен (Русија је нуклеарна сила са конзервативном идеологијом против које амерички председник нема ништа против). Али Москва очигледно није спремна да призна свој вазални статус пред Вашингтоном, инсистирајући на суверенитету и многополарности, а то је неспојиво са једнополарном хегемонијом. У сваком случају, Вашингтон и даље не ускраћује подршку кијевском режиму, иако иницијативу препушта европским земљама НАТО-а, за које овај конфликт има принципијелни и идеолошки карактер. Овај фронт задржава свој значај, и што више Москва буде бранила свој суверенитет, то ће се Вашингтон оштрије понашати према Русији.
Други фронт САД је Западна хемисфера: отмица Мадура и успостављање контроле над Венецуелом, припрема инвазије на Кубу, акције против картела у Мексику, Колумбији, Еквадору итд. У суштини, то је рат са целом Латинском Америком, ако било која њена земља покуша да се одупре директном диктату Сједињених Држава.
Трећи фронт, који је тренутно у најтоплијој фази, јесте израелско-амерички напад на Иран, који је запалио цео Блиски исток. Овде спада и наставак војних операција Тел Авива у Гази, Либану, Јемену и прекрајање целе карте Блиског истока.
У суштини, Запад у овом тренутку води истовремено рат против три пола многополарног света (Русија, исламски свет, Латинска Америка). На дневном реду је отварање четвртог фронта — у Тихом океану. Конфликт са Кином је неизбежан према глобалној логици промена у светској политици.
Индија — још једна држава-цивилизација — за сада заузима колебљиву позицију и због противречности са Кином и Пакистаном нагиње ка Државама и Израелу. Али за улогу покорног вазала Индија са својим потенцијалом тешко да је погодна, тим пре што је многополарност званични курс њене владе.
Тако је карта геополитике Трећег светског рата у првој апроксимацији оцртана. Партију једнополарног света у њој представљају САД, Запад у целини и њихови вазали, укључујући Јапан и Јужну Кореју на Далеком истоку. Они ратују за два не баш идентична сценарија: глобализам (ЕУ и Демократска партија САД) и директна америчка хегемонија (неоконси). Притом, Нетанијаху у овој конфигурацији има сопствене аутономне планове изградње Великог Израела, што се тешко уклапа у либерални глобализам, али га Бела кућа, неоконси и хришћански ционисти у потпуности подржавају. Ипак, у целини, ова коалиција је пред многополарним светом релативно солидарна и, како ескалација буде расла, биће приморана да делује све јединственије, остављајући унутрашње противречности за касније.
Партија многополарног света је далеко разједињенија. Њени главни центри су Русија и Кина. Русија већ води свој рат у Украјини, Кина за сада избегава директну конфронтацију. Исламски свет је раздвојен, део муслиманских земаља је под потпуном контролом САД. Најрадикалније је настројен Иран и шиитски свет у целини, они су у авангарди отпора Западу, али ни Иранци не разумеју до краја да их остали фронтови овог рата, посебно Украјина, директно погађају. Потпуно јасно општу геополитичку слику разуме руководство ДНР Кореје, које најотвореније подржава Русију у сукобу са Западом на украјинском фронту. Латинска Америка је такође расцепкана. Влада Луле у Бразилу нагиње ка многополарности, док режим Милеја у Аргентини, напротив, подржава америчко-израелску осовину. У Африци многополарност најоштрије осећају земље Асоцијације Сахела (Мали, Буркина Фасо и Нигер). Овој позицији су блиски Јужноафричка Република, ЦАР, Етиопија и неке друге земље. Али ни код њих не постоји консолидована позиција. Индија заузима неутралну позицију — с једне стране, будући део многополарног блока земаља, а с друге стране, налазећи се у блиским савезничким односима са САД и Израелом.
У целини, једнополарне силе су, уз све унутрашње противречности, консолидованије и јасније разумеју против кога, за које интересе и вредности се боре. Разлика у приоритетима, па чак и представама о коначном моделу жељеног светског поретка Запад — САД, није препрека за спровођење јединствене стратегије, тесну сарадњу обавештајних заједница, размену војних технологија итд.
С друге стране, многополарни табор је знатно разједињенији. Чак и оне земље које су под директним нападом једнополарног Запада не журе да интегришу своје потенцијале и директно се укључе у међусобну подршку.
В.Т./Васељенска
