Три и по деценије од крвавог ускрса на Плитвицама

Пу­них је 35 го­ди­на от­ка­ко је 31. мар­та 1991. го­ди­не у ра­ним ју­тар­њим ча­со­ви­ма из За­гре­ба ка Пли­ти­ви­ца­ма, у не­ко­ли­ко ауто­бу­са, ком­би­ја, при­ват­них во­зи­ла и у јед­ном тран­спор­те­ру, ко­ло­на од око че­ти­ри сто­ти­не хр­ват­ских спе­ци­ја­ла­ца ка­ко би „уве­ла устав­но­прав­ни по­ре­дак на под­руч­ју на­ци­о­нал­ног пар­ка”. До­ку­мен­та­ци­о­но-ин­фор­ма­ци­о­ни цен­тар „Ве­ри­тас” тим по­во­дом под­се­тио је на де­ша­ва­ња ко­ја су прет­хо­ди­ла овом до­га­ђа­ју ко­ји је по мно­ги­ма озна­чио по­че­так ра­та у Хр­ват­ској де­ве­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка. Овај до­га­ђај се по мно­гим из­во­ри­ма узи­ма као по­че­так ра­та у Хр­ват­ској де­ве­де­се­тих про­шлог ве­ка. То­га да­на пра­во­слав­ни вер­ни­ци су сла­ви­ли Цве­ти, а ка­то­ли­ци Ус­крс, због че­га су ме­ди­ји овај до­га­ђај и на­зва­ли „кр­ва­ви Ус­крс”.

„У фе­бру­а­ру 1991. го­ди­не Хр­ват­ска је до­не­ла од­лу­ку о не­ва­же­њу са­ве­зних за­ко­на на ње­ној те­ри­то­ри­ји и о раз­дру­жи­ва­њу од СФРЈ, а на­кон то­га и Срп­ска ауто­ном­на област (САО) Кра­ји­на до­но­си Ре­зо­лу­ци­ју о раз­дру­жи­ва­њу од РХ. Исте го­ди­не, сре­ди­ном мар­та, ЈНА тра­жи од пред­сед­ни­штва СФРЈ да се у др­жа­ви уве­де ван­ред­но ста­ње, што, услед про­ти­вље­ња пред­став­ни­ка Хр­ват­ске, БиХ и Ма­ке­до­ни­је, не про­ла­зи. У кон­тек­сту та­квог ста­ња, кра­ји­шки Ср­би су 25. мар­та ор­га­ни­зо­ва­ли „ми­тинг исти­не” на Пли­тви­ца­ма са зах­те­вом да На­ци­о­нал­ни парк „Пли­твич­ка је­зе­ра” оста­не у са­ста­ву САО Кра­ји­не. Два да­на ка­сни­је, на ула­зи­ма у на­ци­о­нал­ни парк на јар­бо­ли­ма су из­ве­ша­не срп­ске и ју­го­сло­вен­ске за­ста­ве”, под­се­ћа „Ве­ри­тас”.

Сле­де­ћег да­на, 29. мар­та, „мар­ти­ћев­ци” из Кни­на за­у­зи­ма­ју управ­не згра­де НП „Пли­твич­ка је­зе­ра”. У ра­ним ју­тар­њим ча­со­ви­ма 31. мар­та из За­гре­ба кре­ћу хр­ват­ски спе­ци­јал­ци. У том мо­мен­ту у пли­твич­ким хо­те­ли­ма би­ло је око 400 ту­ри­ста, ме­ђу ко­ји­ма је би­ла и тај­но уба­че­на гру­па хр­ват­ских спе­ци­ја­ла­ца, ко­ји су се дан ра­ни­је, с оруж­јем у ко­фе­ри­ма, с на­ме­ром да пре­па­дом из­ну­тра у ко­ор­ди­на­ци­ји са они­ма спо­ља, са­вла­да­ју кра­јин­ске те­ри­то­ри­јал­це.

Ју­тро је би­ло ма­гло­ви­то, а снег до ко­ле­на. Пу­шка­ра­ње је за­по­че­ло ују­тро из­ме­ђу шест и се­дам ча­со­ва. Број­ча­но над­моћ­ни­ји хр­ват­ски спе­ци­јал­ци, уз по­моћ оних ка­му­фли­ра­них у го­сте, ус­пе­ли су да за­у­зму хо­те­ле и до по­дне­ва ус­по­ста­ве кон­тро­лу над на­ци­о­нал­ним пар­ком. Да­љу еска­ла­ци­ју су­ко­ба спре­чи­ла је ЈНА, ко­ја се из­ме­ђу су­прот­ста­вље­них стра­на по­ста­ви­ла као там­пон-зо­на.

На хр­ват­ској стра­ни по­ги­нуо је Јо­сип Јо­вић (22) из Ар­жа­на код Ма­кар­ске, док их је два­де­се­так ра­ње­но. На срп­ској стра­ни по­ги­нуо је те­ри­то­ри­ја­лац Рај­ко Ву­ка­ди­но­вић (32) из Ко­ре­ни­це, док их је 17 за­ро­бље­но. Хр­ват­ска је по­ги­ну­лог Јо­ви­ћа про­гла­си­ла за пр­ву жр­тву „до­мо­вин­ског ра­та” и сва­ке го­ди­не, на вр­ло ви­со­ком ни­воу, обе­ле­жа­ва го­ди­шњи­цу ње­го­ве по­ги­би­је, иако је та­да­шњи ми­ни­стар по­ли­ци­је Јо­сип Бољ­ко­вац ви­ше пу­та јав­но го­во­рио, али у сво­јој књи­зи за­пи­сао да је об­дук­ци­ја по­ка­за­ла да је по­го­ђен мет­ком из аме­рич­ке пу­шке уве­зе­не из Син­га­пу­ра, ка­кву је има­ла хр­ват­ска по­ли­ци­ја.

Хр­ват­ска по­ли­ци­ја је на Пли­тви­ца­ма фор­ми­ра­ла по­ли­циј­ску ста­ни­цу, ко­ја се одр­жа­ла до кра­ја ав­гу­ста те го­ди­не, ка­да је, због не­мо­гућ­но­сти функ­ци­о­ни­са­ња услед кон­тро­ле од стра­не ЈНА, и рас­фор­ми­ра­на. Кон­тро­лу над НП „Пли­твич­ка је­зе­ра” пре­у­зе­ле су кра­јин­ске вла­сти и за­др­жа­ле је све до ав­гу­ста 1995.