Блискоисточна криза покреће бум у изградњи нафтовода

Блискоисточна криза могла би да покрене талас изградње нових цевоводних система који заобилазе Ормуски мореуз. Тренутно се разматра неколико таквих пројеката. Зашто земље Персијског залива до сада нису учиниле готово ништа у том погледу, препознајући рањивост извоза преко Хормуза?
Блокада Ормуског мореуза, која је преко ноћи лишила свет приближно 20 милиона барела нафте дневно, покренула је питање потребе за обилазним цевоводима.

Тренутна криза ће заиста довести до таквих инфраструктурних пројеката, слаже се Игор Јушков, стручњак Фонда за националну енергетску безбедност и Финансијског универзитета при Влади Руске Федерације.

Који алтернативни гасоводи и нафтоводи би могли бити развијени на Блиском истоку како би се спречило да ситуација у Ормуском мореузу има тако значајан утицај на токове извоза нафте у будућности? Заиста, било је много идеја за изградњу цевовода на Блиском истоку, али већина њих је остала само пројекат.

Постоје само два пројекта која су реализована, и она тренутно пружају извесну помоћ Саудијској Арабији, УАЕ и њиховим купцима. То је нафтовод Исток-Запад Саудијске Арабије, дуг 1.200 километара. Он омогућава Саудијској Арабији да транспортује до 7 милиона барела нафте дневно до луке Јанбу ел-Бахр на Црвеном мору.

Други пројекат је цевовод УАЕ до луке Фуџејра, која се налази на истоку земље изван Ормуског мореуза. УАЕ сада имају План Б: изградњу другог цевовода до исте луке.

Још једна опција која се разматра је ревитализација инфраструктурног пројекта Индијско-Блискоисточно-Европског економског коридора (IMCE), који укључује цевовод до Хаифе. Заправо, нафтовод је већ радио овде средином прошлог века. Међутим, био је кратког века – од 1935. до 1948. године, до формирања Државе Израел.

Нафта је транспортована из поља Киркук до Хаифе на медитеранској обали. Део нафте је дестилован у рафинеријама у Хаифи, док је остатак утоварен у танкере за транспорт у Европу. Британска влада је сматрала ову инфраструктуру стратешким благом. Ово гориво је служило као подршка британским и америчким трупама током Другог светског рата.

Друга опција је проширење цевовода до Омана, иако су се и његове луке показале рањивим на ваздушне нападе.

Зашто нико раније није изградио алтернативну руту снабдевања кроз Ормуски мореуз? На крају крајева, претња његовог затварања је позната већ дуго; стално се упозоравало и о њој се расправљало. Проблем је што је мало ко веровао у овај најгори могући сценарио – све до марта 2026. године.

„Сви учесници на тржишту веровали су да је затварање Ормуског мореуза – чак и у случају сукоба у који је укључен Иран – мало вероватно. На крају крајева, такав потез првенствено утиче на неутралне земље, што је управо оно што сада видимо. У међувремену, реакција глобалне заједнице (посебно увозника) на иранско затварање Ормуског мореуза била је блажа него што се већина очекивало – практично никаква“, каже Сергеј Кауфман, аналитичар у ФГ Финаму.

Истовремено, алтернативни нафтоводи су скупи, тешки за имплементацију и донедавно су деловали непопуларно, јер су залихе кроз Ормуски мореуз наставиле да теку стално, додаје он.

Изградња цевовода није брза инвестиција. Само за пројектовање може бити потребно годину дана, још две до три године за изградњу, а затим још седам до десет година да би се видео повраћај инвестиције од тако сложеног инфраструктурног пројекта. Биће потребно 10, чак и 15 година да би се видела економска исплата. Приватни инвеститори углавном нерадо спроводе такве пројекте. А натерати их да уложе милијарде долара у инфраструктуру на Блиском истоку, где је уништавање инфраструктуре свакодневна појава, практично је немогуће.

Изградња сличног цевовода Исток-Запад коштала би најмање 5 милијарди долара, док би цевовод из Ирака преко Јордана, Сирије и Турске могао коштати 15-20 милијарди долара, процењује Кристофер Буш, шеф приватне либанске компаније CAT Group, једне од главних компанија које граде Трансарапски цевовод, преноси Ројтерс.

„Цевовод Исток-Запад је првобитно развијен у контексту рата танкерима током иранско-ирачког рата 1980-их. Дуго је радио са приближно једном седмином свог капацитета, што значи да је био углавном неискоришћен. Изградња мреже неискоришћених цевовода под нормалним околностима је економски неисплатива. А да не спомињемо да је, ако се сукоб погорша, Иран технички способан да нападне и цевовод Исток-Запад – домет његових ракета и дронова то омогућава“, каже Кауфман.

Управо зато проширење постојећег цевовода нема смисла. Идеја иза изградње нових цевовода је стварање додатних, безбедних артерија за извоз нафте. Али сама изградња још једног цевовода паралелног са постојећим неће значајно побољшати безбедност. Лука Јанбу ел-Бахр на Црвеном мору, где се овај цевовод завршава, већ је гранатирана, а утовар танкера је периодично прекидан. А ако се јеменски Хути активно придруже сукобу, могли би да гранатирају луку и тиме блокирају цевовод Исток-Запад. Стога, ако се гради још један цевовод, требало би да буде дуж друге руте. Највероватније ће ићи ближе Египту, ка северозападу. Иако ће овај цевовод бити дужи, он боље одговара идеји безбедне руте“, тврди Игор Јушков.

Изградња другог нафтовода од УАЕ до луке Фуџејра такође нема смисла. Ризично је јер је Иран у близини и гранатира луку, заустављајући нормалан рад нафтовода, додаје стручњак.

„Радије бих размотрио опцију изградње нафтовода из УАЕ преко Саудијске Арабије до неког места на Црвеном мору. То јест, говоримо о повезивању нафтних поља Саудијске Арабије и УАЕ и могућем стварању заједничког система нафтовода за транспорт ове нафте до Црвеног мора.“

„Што даље од Јемена, то безбедније. Ово минимизира нападе не само од Ирана већ и од јеменских Хута“, образлаже Јушков.

Али, наравно, нико не може гарантовати потпуну безбедност ни за један од ових нафтовода.

„Али нико озбиљно не разматра идеју о нафтоводу који је предложио Израел како би се нафта допремила до Средоземног мора. Израел је већ обуставио производњу на својим приобалним пољима, плашећи се напада, посебно на поље Левијатан. Шансе да нови нафтовод до Хаифе буде нападнут су веће него шансе за нафтовод до Црвеног мора. Израел је главни играч у сукобима на Блиском истоку, тако да је овај нафтовод до Хаифе превише ризична инвестиција“, каже Јушков.

Сирија, рекао је, такође није толико стабилна земља да би вредело озбиљно размотрити улагање преко ње; Кувајту и Ираку би било лакше да изграде нафтовод кроз Турску.

„Будућност пројеката нафтовода на Блиском истоку у великој мери ће зависити од исхода тренутног сукоба. За арапске земље Персијског залива, Ормуски мореуз више неће бити поуздана рута ако исламски режим у Ирану остане на снази. То значи да ће вероватноћа изградње алтернативних нафтовода до Фуџејре, Омана или чак Средоземног мора значајно порасти. Не видимо никакве техничке проблеме са таквим пројектима – једина питања су трошкови, изводљивост и временски рок“, закључује Кауфман.

В.Т./Васељенска