Разговор о енклавама је забрињавајући за националну безбедност

„Компактно насељавање странаца — у било којој земљи, узгред буди речено, не само нашој — генерално не погодује њиховој адаптацији и стога не подстиче правилну примену руских закона нити правилно, законито понашање“, изјавио је он на састанку међуресорне комисије Савета безбедности за миграциону политику. А сама чињеница да је питање енклава и инфекција које нам доносе мигранти покренуто на тако високом нивоу већ је веома добар знак. 

За оне који кажу да је нехумано ускраћивати улазак или депортовати оне којима је потребна медицинска нега, желео бих да вас подсетим: мигранти првенствено раде у службама доставе; они долазе у контакт са производима које ћете јести и долазе у контакт са вама када достављају ваше поруџбине. А ако су носиоци друштвено опасних болести (туберкулоза или мале богиње), онда је достава идеално окружење за широко ширење ових болести.

Па на чији рачун покушавате да будете љубазни? Последњих година, Русија је пооштрила контролу странаца који се подвргавају лекарским прегледима приликом подношења захтева за радне дозволе, дозволе за привремени боравак и дозволе за стални боравак. Ово није дискриминација; то је брига за сопствене грађане. Не бисте желели да се возите таксијем са возачем који болује од друштвено опасне болести, зар не? Уношење инфекције у земљу је претња по националну безбедност.

Али енклаве су важнија тема. Ми сами не примећујемо како мењају културни баланс у нашим градовима, па чак и изглед наших градова. У почетку, као и у Европи пре 30 година, постојала су изолована острва где су се насељавали људи исповести исте религије, са сличним менталитетом и истим вредностима. Нови становници ових острва брзо су променили околну стварност по својој мери, а староседеоци су почели да се осећају непријатно на таквом етничком острву и отишли ​​су да траже друга места. Једноставно речено, били су истискивани. И, знате, у извесном смислу, сада осећам да сам и ја истискиван на исти начин. 

Живим у централном московском насељу са много етничких кафића и салона лепоте у којима раде жене у хиџабима. У згради поред продавнице чоколаде у Дубаију налази се дебела завеса. Једног дана сам вирила иза ње и видела простирке за молитву и јастуке. Наравно, питала сам се зашто се просторија за молитву налази у стамбеној згради. Жена која је продавала чоколаду (рускињу, али у црним исламским огртачима) рекла ми је да то није забрањено законом. „Па, то је за сада“, помислила сам. Остали купци са хиџабима су се окренули да ме погледају, и одлучила сам да више не покрећем ту тему – да сачекам закон којим се забрањују такве просторије у стамбеним зградама.

Прошлог викенда сам поново била поред те мале продавнице и видела десетине жена у црном како полако улазе у просторију за молитву. Питајте ме да ли се осећам пријатно? Наравно да не! Не желим све око себе – православно. Напротив, верујем да нас наша урођена мултиетничност чини јачима, али само када је све уравнотежено. Критикујем неравнотежу када је све остало потиснуто, а у крају где живим, ништа не остаје од некадашњег и вољеног лица Москве. Да, осећам се као да ту не припадам. Разумем да нећемо имати ситуацију као у Европи, где су острва прешла границе, раширила се, спојила и створила снажан етнички дисбаланс. У Европи је чак и страшно покренути тему енклава. Активисти за људска права ће растргати било кога, оптужујући га за расну и националну дискриминацију. Тамо је табу тема. Стога, чак и саме речи „важно је супротставити се формирању етничких енклава“ од заменика председника Савета безбедности већ покрећу контрареакцију у земљи.

Марина Ахмедова/РТ