Нова брука Кристијана Шмита: Помешао међународну сукцесију са унутрашњим питањем државне имовине у БиХ

Кристијан Шмит још једном је демонстрирао оно што одавно прати сваки његов јавни наступ о БиХ — површност, политичку дрскост и правну збрку упаковану у самоувјерен тон. Смутљивац који упорно глуми ауторитет над земљом чији уставни поредак очигледно не разумије, покушао је да питање имовине представи кроз причу о сукцесији и тиме само оголио колико је његова аргументација шупља.

“Ја не могу мијењати Дејтонски устав, али постоји рјешење. БиХ је једина држава бивше Југославије која није ријешила питање сукцесије имовине на државној разини. Потребно је донијети државни закон којим би се имовина расподијелила између ентитета, кантона и општина“, поносно испали Шмит.

Суштина је веома једноставна. Питање имовине унутар БиХ већ је уређено Дејтонским споразумом и управо ту лежи цијела подвала његове изјаве. Шмит свјесно или из незнања мијеша двије потпуно различите теме како би оставио утисак да говори о нечему сложеном и недодирљивом, а заправо показује да не разликује основне правне појмове.

Сукцесија се односи на подјелу имовине, права и обавеза бивше Југославије између држава насљедница. Државна имовина у БиХ је унутрашње питање расподјеле надлежности и уређења односа унутар саме БиХ, између нивоа власти. Ту нема никакве филозофије, али има политичког манипулисања. Он је покушао да једно представи кроз друго, а епилог је неповезана конструкција која звучи као лоше склепана политичка импровизација.

Додатни проблем је то што такве лекције о уређењу, праву и политици дијели човјек из исте оне европске матрице која се годинама понаша као да је изнад свих других, док јој се систем распада под теретом сопствених промашаја. Умјесто да се у Бриселу замисле над чињеницом да им чланице излазе из савеза, да су катастрофално водили мигрантску политику, правили хаос током пандемије, лутали у односу према рату у Украјини и штампали милијарде евра без озбиљног покрића, они и даље имају потребу да другима држе придике и глуме цивилизацијску надређеност.

Зато се у Шмитовој изјави види исти образац по којем европска бирократија мисли да може говорити одозго, тумачити туђе уставе како јој одговара и наметати своје конструкције као готове истине. Проблем је у томе што овђе више не пролази ни форма, јер је садржај исувише танак, а замјена теза исувише провидна. То може да схвати свако ко је иоле политички писмен.

Остале небулозе које је изјавио не вриједи ни коментарисати.

Јер шта рећи о особи која је покушала да звучи као арбитар, а брка основне појмове и очекује да то прође само зато што долази из европског политичког круга који је одавно умислио да му припада право да другима одређује шта је истина, а шта закон.

Вијести365