Рушење Босне по ватиканском диктату: Загреб црта трећи ентитет “ Хрватску Републику“ на рушевинама Дејтонског споразума
Поновно васкрсавање трећег ентитета, некакве „Хрватске Републике“ на конференцији у Загребу, под плаштом заштите хрватског конститутивног елемента у Босни и Херцеговини, представља ништа друго до директан напад на суверенитет суседне државе и опасан дипломатски преседан који прети да регион врати у стање из деведесетих година.
Догађај који су организовале ултраконзервативне структуре попут организација Vigilare и Ordo Iuris није само десничарски перформанс, већ јасан индикатор да политички Загреб, упркос званичној реторици о добросуседским односима, никада није искрено одустао од идеје о територијалном проширењу сопственог утицаја кроз оживљавање „трећег ентитета“. Присуство Домагоја Кнежевића, високорангираног саветника у хрватском министарству спољних послова, дефинитивно скида маску „приватног скупа“ и ову конференцију смешта у оквир државно спонзорисаног ревизионизма.
Оштра реакција званичног Сарајева и најава протестне ноте само су логичан след догађаја у држави која је деценијама таоц нерешених националних питања, али овај инцидент истовремено разоткрива и дубоку парализу босанскохерцеговачког политичког система. Бошњачки политичари, који вешто користе ове провокације за јачање унутрашњег јединства кроз реторику жртве, сада се суочавају са чињеницом да Хрватска користи своју позицију унутар Европске уније како би легитимизовала питање „неравноправности“ Хрвата. Док се у Загребу цртају мапе које обухватају Мостар, делове Централне Босне и Посавине, Сарајево одговара закаснелим демантијима и бесплодним дипломатским апелима, не успевајући да понуди функционалну алтернативу која би задовољила сва три конститутивна народа.
Овакав развој ситуације иде на руку искључиво заговорницима дезинтеграције, док се у позадини одвија систематско урушавање ауторитета Дејтонског мировног споразума који се све чешће третира као застарели документ, а не као темељ мира. Иронично је да се ова дипломатска офанзива Загреба поклапа са све гласнијим захтевима Републике Српске за повратак изворним дејтонским овлашћењима, што ствара јединствен фронт притиска на централне власти у Сарајеву из два правца. Мапа „нове организације“ БиХ представљена у Хрватској тако постаје само визуелни приказ дуготрајних тежњи да се Босна и Херцеговина трансформише у лабаву конфедерацију три националне државе, што је концепт који су велике силе наводно одавно архивирале.
Занимљива је и улога хрватске католичке цркве и десних кругова који кроз организације попут Ordo Iuris покушавају да питање националне автономије у Босни вежу за шире идеолошке борбе против „либералног Сарајева“ и наводне исламизације региона. Та врста метафизичког ратовања путем конференција и мапа служи као идеолошка подлога за будуће политичке преговоре, где ће „трећи ентитет“ бити испостављен као минимална цена за опстанак државне заједнице. Загреб овде игра двоструку игру: формално подржава европски пут Босне и Херцеговине, док неформално подстиче оне снаге које ту државу сматрају неодрживим „монструмом“ и „пропалим пројектом“.
Посматрано из шире геополитичке перспективе, Балкан поново постаје полигон за тестирање граница издржљивости међународног права, где се свака показна вежба у Загребу пажљиво прати у Бањалуци, али и у другим регионалним центрима са сличним амбицијама. Систематско игнорисање оваквих инцидената од стране западних амбасада само потврђује сумњу да су одређени кругови у међународној заједници спремни на прећутну подршку „новом разграничењу“ ако оно гарантује какав-такав мир, макар он био и на стакленим ногама. Дипломатски скандал на релацији Сарајево–Загреб није изолован инцидент, већ симптоматска манифестација општег повлачења принципа неповредивости граница пред налетом етно-територијалног реализма.
Софија Марић / Васељенска
