Србе у западном свијету, а нарочито у региону највише мрзе због њиховог поријекла

Да истина о неким дешавањима и личностима на политичкој сцени Црне Горе не би испливала на површину много касније у виду леша, од велике је важности на вријеме раскинути са оним праксама, којима се зарад личних интереса настоји урушити свака нада да Црна Гора коначно може побиједити остатке режима, који је деценијама рушио њене темеље. Поштовање поријекла, духа и припадности, Црну Гору је вјековима одржавало виталном. На нашим просторима често смо плаћали нечије копије. Уколико нијесмо своји, онда смо на путу губљења идентитета. Нужно је користити искуства и демократске домете развијене Европе и свијета, али не преко самосатирања. Игнорисањем три битне категорије поријекла, припадности и духа, посредно постајемо нешто хибридно, отуђено и спољње, а хибриди не остављају потомство. Из ове три одреднице никла је етика Марка Миљанова, која се темељи на правди, истини, чојству и јунаштву, поштовању поријекла, духа припадности и чувању другог од себе.

Зато је Маркова етика постала наша етика. На побројнане вриједности, које су трајне цивилизацијске етичке категорије, изгледа да се данас у Црној Гори гледа као на рудименте архаичког црногорског менталитета, а не на оно што оне јесу. Тако изгледа да величине наших предака остају без потомака. На тим основама се праве подјеле на европејце и ретроградне. Они који држе до идентитета се проглашавају ретроградним. И због тога отворене су могућности лакше манипулације, преиспитивања поријекла, увођења неких посебности, од језика до вјере и симбола, чиме се једни свјесно, а други несвјесно одвајају од српског корпуса, односно нашег идентитета. Ако пристанемо да нам на овим и оваквим питањима заспе савјест, траг ће нам се утријети и више нећемо имати из чега васкрснути. Србе у западном свијету, а нарочито у региону највише мрзе због њиховог поријекла. Када би западни свијет могао избрисати из главе српског народа његово поријекло, то би сматрао својим највећим успјехом, јер народи који немају своје поријекло ма колико територијално и економски били моћни не могу се помирити са чињеницом да припадају групи оних које називају репом без коријена. Но, сва зла са којима живимо не долазе само са стране.

Она се све више примају и у нашим редовима. На овим просторима је одувијек било и оних којима је било лако да издају, да се преобразе, али и да тргују фотељама на одлагању решавања идентитетских питања. Да у борби за власт нијесмо издавали, продавали и убијали наше најбоље синове нико на свијету нам не би био ни до кољена. Тај дио наше историје у коме смо једни на друге кидисали оставио је дубоке трагове, са којима ћемо још дуго живјети. Данак у крви из романа „На Дрини ћуприја“, нобеловца Ива Андрића траје до данашњих дана. Некада са мањим,некада са већим интезитетом,али увијек са истим циљем, да се тихо и постепено изврши потпуна асимилација идентитетског бића грађана Црне Горе. Умјесто оружаном силом, данас се то ради кроз економско исцрпљивање, уцјене и притиске извана и изнутра. Само политичари и људи опијени себичним политичким маркетингом и задатих циљева ово неће да виде.

Виљам Шекспир је у свом сонету 66 прорекао данашње вријеме и свијет, а ми још увијек нијесмо препознали ко су савремени људоједи који пред нашим очима уништавају свијет. У држави гдје је све политика и гдје је више политичара него пољопривредника, докони људи се више баве периферним него суштинским темама. Зато се упорно коментаришу неке небитне теме, а не теме од судбиносног значаја за грађане. То што политичари лажу народ, то изгледа смијешно, али то што им народ и поред свега у оволиком броју вјерује, то се зове туга. Све вриједно што смо имали узеше, а да нас нијесу питали.

Јово Пејовић/ИН4С