Сјећање које обавезује: однос Републике Српске према злочинима НДХ у Другом свјетском рату

„Ко опрашта злочин, постаје у њему саучесник.“ – Волтаире
„Само ти, синко, ради свој посао.“

Биле су то ријечи Вукашина Мандрапе, једног српског сељака, који је касније канонизован као светац. Његов усташки џелат Жиле Фригановић покушавао је да га натјера да велича Анту Павелића, али је Вукашин остао нијем. У тој верзији догађаја описује се да је Фригановић, након тог чина, доживио психички слом, послије бруталности над Вукашином. Прво му је одсјекао ухо, па нос, очи, срце… У том контексту и сјећању, не само на Вукашина већ и на све друге цивиле, на наш народ и наше претке, у другој половини априла 2026. године (али и у задњем дужем низу година), са западне стране ријеке Дрине, са тугом и сјећањем читава Република Српска обиљежавала је страдање недужних цивила и дјеце у систему концентрационих логора у Јасеновцу, једном од најмрачнијих симбола у периоду НДХ од 1941. до 1945. године.

Пишући редове овог текста, и сам осјећам тугу и дубоко саосјећање са невино страдалима у овом центру смрти. Неколико пута сам био на дану обиљежавања у Доњој Градини; то је мјесто тишине, туге, чудне енергије која носи тежину наше историје и нашег сјећања, али и печат српског невиног страдања нашим будућим покољењима, са циљем да се „не заборави“.
Тај циљ да се „не заборави“ не лежи искључиво, и не треба да лежи искључиво, у одговорности једног народа, већ и у обавези политичких елита, академске и научне заједнице, који морају бити у служби народа да се ово питање интензивније и систематичније прикаже као најмрачнији дио наше српске историје, не само државама у региону попут Србије или Црне Горе (нпр. Скупштина Црне Горе усвојила је Резолуцију о геноциду у Јасеновцу), већ и европској и свјетској јавности. С друге стране, како смо већ нагласили, Република Српска већ дужи низ година обиљежава геноцид у Јасеновцу, односно у Доњој Градини. Сходно томе, ове године Влада РС прогласила је 19. април 2026. године Даном жалости посвећеним свим невино страдалим жртвама. Неколико дана прије тога, и даље главна политичка личност Милорад Додик, а који не би био Милорад Додик да није отишао корак даље, на једном званичном скупу, односно конгресу, незванично је најавио интернационализацију питања српског страдања у НДХ, са посебним освртом на геноцид у Јасеновцу.
Оно што је обећао дјелимично је већ и реализовано, макар индиректно, крајем априла у срцу Европе. Тада је предсједник Народне скупштине Републике Српске, Ненад Стевандић, заједно са другим политичким представницима, како позиције тако и опозиције, боравио у Стразбуру, гдје су у Европском парламенту присуствовали изложби посвећеној српском страдању. Том приликом српске жртве које су настрадале у НДХ представљене су европским парламентарцима, од којих многи до тада нису били упознати са овим питањем и мрачном прошлошћу. Зато култура сјећања кроз овај чин не смије стати само на пуким одласцима у Стразбур, већ треба да се настави кроз нове резолуције о геноцидима, за које су се већ неке нације у нашем блиском окружењу избориле. Овакви поступци политичких елита представљају важне кораке ка ширем и јаснијем информисању јавности о догађајима који су се одиграли у Независној Држави Хрватској.

Од идеологије до српских стратишта

Слика 2.0 БЗК Препород Бијељина

Поред несумњивих доприноса политичких елита, важно је осврнути се и на неке теоријске основе, попут културе сјећања, односно памћења, које помажу и обликују наше разумијевање властите историје. Сходно томе, не смијемо изгубити културу сјећања, али не само културу сјећања, већ и културу памћења одређених мјеста, која заиста представљају трајни оквир и образац у обликовању нашег националног, културног и историјског идентитета. Пјер Нора не пише само о колективном памћењу, већ о „мјестима памћења“, а то могу бити материјални и нематеријални сегменти, попут институција, архива, симбола, догађаја, споменика и сл. У овом контексту то су мјеста попут Јасеновца.
Према парафразирању Иве Голдштајна, вођа усташког покрета Анте Павелић већ је 1932. године имао идеје о истицању насиља као средства тзв. националног препорода за остваривање општеусташких и нацистичких циљева. То је био само почетак онога што ће се десити у Јасеновцу, Јадовну, Слани и другим стратиштима. Ту идеју је наводно срочио на сљедећи начин: „нож, револвер, митраљез и темпирана бомба – то су идоли, то су звона која ће објавити свитање и васкрсење независне државе Хрватске“.
Ту исту идеолошку линију касније је радикализовао Миле Будак, формулишући политику према Србима која је подразумијевала трећину протјерати, трећину убити и трећину присилно покатоличити.

Година 1934. – иако НДХ још није постојала – усташки покрет био је у пуној снази и учествовао је у атентату на краља Југославије Александра И Карађорђевића и Луја Бартуа, француског министра спољних послова. Такав вид све активнијег друштвеног и политичког дјеловања одржавао је континуитет идеологије обиљежене радикалним екстремизмом, нацизмом, србофобијом и антисемитизмом. Ова идеолошка матрица касније се формализовала кроз тзв. 17 принципа, који су уздигнути на ниво врховног идеала и постављени као темељ будуће хрватске државности, искључујући политичку и друштвену улогу свих који нису сматрани припадницима „хрватске крви“.
У том контексту, ту позицију додатно је учврстио Анте Павелић, који је 1936. године у свом дјелу „Хрватско питање“ Јевреје означио као непријатеље хрватског народа. Након успостављања марионетске државе НДХ, усвојени су бројни декрети и расни закони. Велеиздаја је кажњавана смртном казном, забрањена је употреба ћирилице, а имовина је одузимана, прије свега, Јеврејима. Репресија над Јеврејима започела је одмах, кроз прогоне интелектуалаца и имућнијих слојева друштва, како у Осијеку, тако и у Загребу. Већ 13. априла у Осијеку усташе и фолксдојчерске групе разрушиле су и уништиле синагогу и јеврејско гробље. НДХ власти истицале су потребу очувања наводне расне чистоте. Вукушић у том духу биљежи изјаву замјеника градоначелника Мостара Баљића, који је, иако државни званичник, јавно говорио о злочинима, наводећи да је у Љубињу око 700 православних Срба бачено у јаму. Надаље се описује да је шест вагона пуних жена и дјеце из Мостара и Чапљине транспортовано до Шурманаца, одакле су одведени у планинска подручја и живи бачени са литица. Убрзо након ових дешавања, усташке власти су успоставиле и друге концентрационе логоре. Временом су и њемачке власти почеле сумњати да усташе већу пажњу усмјеравају на истребљење Срба него Јевреја.

Према свједочењу Анте Цилиге, Јасеновац није био само копија нацистичких логора Адолфа Хитлера, већ посебна и аутентична, „балканска“ творевина режима Анте Павелића. Најпотреснија чињеница јесте да жртве нису били само мушкарци, већ и жене, старци и око 20.000 дјеце. Историчар Иво Голдштајн указује на сурове услове у којима су дјеца била заточена, а о томе је снажно свједочила и логорашица Ђордана Фридлендер. Парафразирајући, она описује свакодневицу као чисти ужас: „Када сам ушла, затекла сам ужас – дјеца су лежала у нечистоћи, једно мртво дијете изгледало је као да се смијеши, а дјечак, го и тешко повријеђен, стајао је уз зид неспособан да сједне…“ Данас се процјењује да је између 500.000 и 700.000 жртава настрадало у концентрационом логору Јасеновац.
Ипак, иако можемо говорити о култури сјећања на српске жртве, не само у Другом свјетском рату већ и у другим историјским догађајима, често то питање доводимо на маргину и склони смо забораву и потискивању. Уколико садашња политичка генерација не уложи довољан напор у међународно афирмисање питања, не само Јасеновца већ и других стратишта Срба у НДХ, постоји оправдана бојазан да будућа покољења неће имати довољно свијести, па ни интереса за страдања својих предака.

Пише: Драган Момић, студент 4. године политикологије Универзитета у Бањој Луци