АНАРХИЈА КАО ПРЕДСТАВА ЗА НАРОД: Како је „вишак демократије” претворио Србију у полигон за некажњено пљување

Када је пре више од петнаест година,тадашњи жути режим у јеку „демократије“ одлучио да демонстрира силу над сопственим народом, за утакмицу и отпевану песму на трибини ишло се право на вишегодишњу робију. Сви се сећамо експресних пресуда и затворских казни од 16 месеци затвора за навијаче који су скандирали новинарки Инсајдера, Бранкици Станковић.

Тада се државни апарат, под диригентском палицом западних амбасада, упињао да докаже како постоје заштићене револуционарне тековине и појединци изнад закона, док је обичан вербални деликт на спортској манифестацији третиран као државни удар. Правосуђе је радило по хитном поступку, полиција је хапсила због Фејсбук статуса, а сирови прогон неистомишљеника паковао се у обланду борбе против екстремизма.

Данас, у Србији 2026. године, дочекали смо потпуни контраст и парадокс који нас свакодневно шамара са насловних страна и друштвених мрежа. Улични спектакл и „слобода говора“ претворени су у септичку јаму. Данас буквално свако свакоме, без икаквих кочница и последица, може да псује мајку, прети убиством, јахањем, одмаздом,обичним људима, новинарима, највишим државним функционерима па чак председнику републике.

Псовке, најтеже увреде, цртање мета на челу читавим породицама, и позиви на линч постали су легитиман начин „политичке борбе” и свакодневне комуникације.

Нико не одговара, нико није приведен, а полиција и одметнуто тужилаштво се праве мртви док улична анархија узима маха.

Шта нам је заправо донео тај толико хваљени и увожени „вишак демократије” у који су нас заклињали прекоокеански усрећитељи?

Донео нам је потпуну ерозију друштвеног морала и рушење елементарног кућног васпитања, које се сада лажно продаје под плаштом слободе говора.

Али та „слобода говора“ уствари јечиста деструкција која за циљ има потпуно обесмишљавање институција и укидање било каквог друштвеног ауторитета. Када у једном друштву укинете казну за јавно изречену гадост, ви нисте ослободили човека, већ сте ослободили оно најгоре у њему.

Овај накарадни либерални модел претворио је Србију у арену где гласни и прости диктирају правила игре, док пристојан народ поново потискује главу у песак.

Главни кривац за ову институционалну парализу и општу некажњивост лежи у потпуном и свесном нераду Одељења за високотехнолошки криминал, које се чак и поносило тиме. Данас, када се претње и монструозне увреде шире интернетом брзином светлости, ВТК делује као анестезирана служба која реагује само у строго селективним, политички мотивисаним случајевима.

На тај начин, својим пасивним посматрањем, они заправо дају ветар у леђа овој токсичној атмосфери. Када систем не кажњава интернет насиље и уличне бахатолије, он директно поручује грађанима да закон више не важи и да је анархија постала званично државно уређење.

Васељенска