Побуна против либералног света

0

Џон Џ. Миршајмер са Универзитета у Чикагу, један од водећих америчких интелектуалаца у области међународних односа, недавно је добио престижну награду „Џејмс Медисон” коју додељује Америчко библиотекарско друштво. Прихватајући је, одржао је запажен говор под називом „Либерализам и национализам у савременој Америци” (који ће бити објављен у текстуалној форми у журналу „PS“). Ради се о изузетно проницљивој и оштроумној анализи америчке политике у овим немирним временима.

Централна реалност актуелног политичког пејзажа, у Миршамеровој перспективи, јесте то да постхладноратовски период „разузданог либерализма” – који је трајао од 1990. до 2016. године – управо уступа место растућем таласу национализма. Мало је тешко одати признање оваквом закључку с обзиром на хегемонску силу либерализма у америчкој политици од краја Хладног рата и његово свесрдно прихватање од стране практично свих елитних институција ове земље, укључујући Демократску странку, престижне универзитете, утицајне институте, популарну културу, велике банке, велике технолошке компаније и друге корпорације, као и већину великих медија.

Али Миршајмерова „централна теза” јесте да сваки пут када се однос снага у било ком политичком систему снажно заљуља ка либерализму у мери да то представља смртну претњу за идеологију национализма – као што се догодило у највећем делу Запада након Хладног рата – тада обавезно уследи повратна реакција. Потом, наводи Миршајмер, „национализам сваки пут изађе као победник, јер је реч о најмоћнијој политичкој идеологији у модерном свету.” Управо то се догодило у преломној 2016. години, када је Доналд Трамп постао амерички председник а Велика Британија гласала за напуштање Европске уније. „Овај узлет национализма”, каже Миршајмер, „наставио се несмањеном жестином и након 2016. године.”




Шта је либерализам?
Како бисмо разумели Миршајмерову тезу потребно је прво да разјаснимо шта он подразумева под терминима либерализам и национализам. Први принцип либерализма је светост индивидуалности и „неотуђивих права” појединца, укључујући и право на слеђење сопствене визије доброг живота. Ово ствара снажну норму толеранције и строгу заповест „живи и пусти друге да живе”. Либерализам такође заговара постојање државне власти која ће бити довољно снажна да заштити појединца од самовоље других људи и да буде гарант његових права, али не толико јака да та права може да угрози. Коначни циљ је да појединац има највећи могући степен слободе у сопственом животу, остајући унутар контекста грађанске хармоније.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

У економском смислу, ово води ка laissez faire начину размишљања – уклањању економских баријера, слободној трговини, власничким правима и препуштању силама тржишта. У филозофском смислу подразумева и „снажну универзалистичку димензију”. Либерали чврсто верују да су њихови ставови примењиви на читаво човечанство, увек и свуда.

Прочитајте још:  Агонија либералног режима

У контрасту са универзалистичким етосом либерала, националисти су партикуларисти. Они верују да се људи „рађају и развијају у друштвеним групама које обликују њихов идентитет и које захтевају лојалност.” А најважнија од свих друштвених група је нација. Миршајмер каже:

Нацијама су неопходне политичке институције да би њихови припадници живели у миру и просперитету. Њима су неопходна правила која дефинишу шта је прихватљиво а шта неприхватљиво понашање, као и начине како ће бити решавани спорови. Нацијама су политичке институције потребне и да би их заштитиле од других нација које би могле пожелети да их нападну… Од раних 1500-тих, доминантна политичка форма у целом свету је држава. Стога нације желе сопствене државе, јер се кроз њих најлакше долази до опстанка и напретка.




Освета национализма
Миршајмер препознаје четири одлике национализма које су обликовале вишевековну ера националних држава:

Осећај „јединства” у којем готово сви припадници стичу утисак да су део заједничког подухвата;
Јединствена култура, односно низ пракси, уверења и традиција нашироко прихваћених од стране грађана;
Осећај светости територије, укључујући и нашироко прихваћени дубоки осећај повезаности са одређеним географским простором (отаџбина);
И на крају „кључно питање суверенитета”, које нације наводи да максимално увећају контролу над сопственом политичком судбином, љубоморно чувајући своје обичаје и праксе у погледу уређења политичке власти унутар државе, као и у односу на друге националне државе. Националисти нарочито желе да њихове нације буду ослобођене од оптерећењȁ која намећу спољни утицаји.
Није тешко приметити да су либерализам и национализам по много чему међусобно контрадикторни, а отуда и „конфликтни”. Међутим понекад мешање ова два „изма” заправо може да произведе хармоничну грађанску равнотежу. Такав еквилибријум је постојао током највећег дела америчке историје. Али либерализам, охрабрен тријумфалним узлетом на крају Хладног рата, покушао је да маргинализује или чак поништи амерички национализам, што је на крају довело до моћне повратне реакције коју сада гледамо. На много начина Трампова изборна победа из 2016. може се посматрати као „освета национализма”, закључује Миршајмер.

Из наше савремене историје – као и из историје других западних држава – можемо видети да либерализам озбиљно угрожава национализам сваки пут када дође близу хегемонског статуса. Либерални појединци, видећи себе примарно као „егоистична бића чији је циљ максимално повећање личне користи“, имају тенденцију да подривају националистички осећај јединства. Они настоје да ослабе национални идентитет. Полазећи од универзалистичког концепта о заједничком човечанству, они настоје да пониште националне границе, као и сами концепт суверенитета. Они поздрављају појаву глобалне елите, „коју повезују заједнички економски интереси и друштвене везе, као и сопствени осећај идентитета који се своди на паролу ’ми смо грађани света’”. Они раде на стварању међународне економске структуре, која додатно слаби државне границе и осећај идентитета.

Прочитајте још:  „Манифест „Цара Антона”. Како су "Бели" учинили Кијев совјетским 1919




Убрзање у погрешном правцу
Укратко, незауздани либерализам неизбежно лансира фронтални напад на сами концепт кохезивне и чврсто дефинисане државе. Такав напад доводи до ситуације у којој грађани почињу да губе веру у државу. Ова ерозија националне солидарности заузврат доводи до стварања друштвених тензија и чак хаоса, јер национализам игра улогу својеврсног грађанског лепка који помаже одржању друштвеног јединства. Уклонимо ли тај лепак, либерализам губи способност да одржи националну кохезивност. Кад се то догоди, први импулс либералних лидера јесте да убризгају још индивидуализма и универзализма у политичку заједницу, тиме додатно погоршавајући наступајућу кризу онога што Миршајмер назива „либерализмом на стероидима”.

Управо то се догодило у Америци током онога што Миршајмер назива „златним добом либерализма.” Одговор на раст грађанских тензија изазван лошом контролом граница био је додатно отварање граница. Одговор на меркантилистичку агресивност неких америчких трговинских партнера, подстакнуту режимом слободне трговине, свео се на још већу посвећеност слободној трговини. Растући проблем друштвене неједнакости подстакао је елите да још чвршће прихвате laissez-faire економију у тренутку када је раст гигантских технолошких империја додатно погоршавао неједнакост. Какав је био одговор елите када је америчко друштво схватило да универзалистички ратни пориви њихове државе поткопавају њено јединство и финансијску стабилност? Под Џорџом В. Бушом и Бараком Обамом тај одговор се свео на почињање нових ратова.

Разлог за све ово је то што су либерална начела (индивидуализам, универзализам, идентитетски начин размишљања, стварање транснационалних елита) били главни покретачи унутрашње и спољне политике у Америци. Либерални моментум је у значајној мери прихваћен од стране обе политичке партије, а тешко да је на сцени постојала икаква иоле значајнија националистичка противтежа. Заиста, на врхунцу моћи либерализма многи на Западу су на национализам гледали као на својеврсни политички леш. Миршајмер цитира историчарку Жил Лепор (која је универзалистички либерал првог реда): „Неким глобалистима се учинило да је национализам мртав.”

Прочитајте још:  Хаос у Француској: непопуларни Макрон не може да се договори ни са ким




Занимљива времена
А онда су дошли Трамп и Брегзит, и то након националистичких тријумфа у Мађарској и Пољској, заједно са истовременим националистичким узлетима у бројним другим европским земљама. „Незауздани либерализам који је доминирао у политичком пејзажу Сједињених Држава након Хладног рата је запао у озбиљну кризу, највише због тога што је запретио америчком национализму, који је успео да се самопотврди под председником Трампом”, истиче Миршајмер.

Човек може да доведе у питање стручност Трампа као председника, „а ја сам међу првима који би то учинили”, каже Миршајмер, „али нема сумње да он од почетка своје каријере следи националистичку агенду и да му је то помогло да се домогне Беле куће.” Настојећи да докаже своју тезу о националистичком етосу, Миршајмер јасно казује да је Трампова најзначајнија политичка карактеристика била то што је једини међу председничким кандидатима 2016. године разумео да се Америка налази усред епске борбе између либерализма и национализма. Али то што је Трамп политички профитирао од повратка национализма не значи да је он био покретач тог процеса. „Његов избор”, наводи Миршајмер, „био је манифестација процеса који је 2016. године увелико био у току.”

И који још увек траје. „Иако либерализам неће ишчезнути”, указује Миршајмер, „Сједињене Државе ће наставити да буду либерална национална држава, а не само либерална држава. Национализам остаје најозбиљнија политичка идеологија на свету и ни он, ни национална држава неће никуда нестати у догледној будућности.”

Овакав закључак доводи у питање неке од преовлађујућих претпоставки нашег доба. Многи заговорници либерализма изгледа мисле да ће одласком Трампа са политичке сцене (што ће се по свој прилици ускоро догодити) ствари да се врате у нормално стање, односно да ћемо се вратити у дане либералне хегемоније. Ако је Миршајмер у праву, мале су шансе да ће се то догодити. Борба између два „изма” ће бити настављена, можда чак и интензивније него икад до сада, будући да национализам покушава да поврати статус у најмању руку равноправног такмаца либерализму.

Једна ствар се ипак може предвидети са сигурношћу: наставићемо да живимо у занимљивим временима.




Роберт В. Мери је бивши дописник листа Волстрит џорнал из Вашингтона, извршни директор листа Конгресни квартал и аутор пет књига о америчкој историји и спољној политици

Превео Александар Вујовић/Нови Стандард

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *