Мандићев глас за туђу истину о 1918. години

Андрија Мандићу,

не пишем ти поводом закона, већ поводом политичке и националне границе коју је Нова српска демократија, на челу са тобом, прешла гласањем за измене Закона о статусу потомака династије Петровић Његош. Тај закон није споран само због имовине, протокола или положаја једне историјске породице, него због чињенице да је у њему остала формулација да је 1918. година била „насилна анексија”.

Тиме је твоја странка, која је годинама тражила поверење српског народа у Црној Гори, подржала акт у којем је прихваћен историјски речник оних који су уједињење Србије и Црне Горе представљали као окупацију, а не као остварење државног и националног идеала генерација које су за то живеле, гинуле и страдале.

Та чињеница се не може прикрити функцијом председника Скупштине, накнадним објашњењима, помињањем Српске православне цркве или позивањем на Карађорђевиће после завршеног гласања. Политика се у оваквим тренуцима не мери оним што се каже после гласања, него оним што је изгласано.

Зато ти се не обраћам као председнику парламента, јер је та функција пролазна и мања од теме о којој је реч. Обраћам ти се као Србин из Црне Горе, као човек чији су преци припадали оном историјском ланцу који је Црну Гору и Србију видео као две српске државе и два крила истог народа. Обраћам ти се и као земљаку из истог села, са простора у којем се добро зна шта значе реч, част, земља, завичај и предачки дуг.

Твоја породица дошла је у Поља на слободну територију коју су моји преци, као и преци многих других српских породица, ослобађали од Османлија и бранили од Аустроугара. Та територија није настала из скупштинских већина, договора клубова посланика, страначких калкулација и дипломатских шапата, него из крви, глади, збегова, тамница, пушке, крста и вере да је слобода српског народа изнад сваке личне користи.

Због тога имам и лично, политичко и национално право да ти кажем да је гласање НСД-а за закон у којем је остала формулација о српској окупацији 1918. године чин који се не може објаснити тактиком, нити оправдати накнадним реченицама.

Ово није дошло изненада. Деветог фебруара сам ти, у нашој комуникацији, ставио до знања да имам информацију шта се спрема и да ће твоја странка учествовати у гласању за измене Закона о статусу потомака династије Петровић Његош. Тада сам те упозорио на последице и послао ти свој ауторски текст на ту тему.

Ниси био необавештен, нити је спорна формулација могла да те изненади. Није реч о брзини процедуре, о неразумевању материје или о реченици која је накнадно промакла посланицима. Био си упозорен на време, знао си шта је суштина проблема и ипак си дозволио да се догоди управо оно на шта си био упозорен. Због тога сматрам да ниси направио случајан политички гаф, него свесно ставио свој лични потпис на нешто врло опасно.

У закону и није толико спорно то што држава Црна Гора уређује положај потомака династије Петровић Његош, још је мање спорно то што се признаје да су Петровићи историјска владарска кућа. То нико озбиљан не оспорава. Петровићи јесу потомци династије која је владала Црном Гором, али у савременом уставном поретку они нису владајућа династија, нису носиоци престоног права и нису носиоци суверенитета, већ приватна породица којој је држава посебним законом признала симболички, протоколарни и имовински статус.

Управо зато је суштински спорно што је питање њиховог породичног и имовинског статуса искоришћено као носач за државну квалификацију 1918. године као окупационе од стране Србије. Дворац Крушевац, Фондација, годишње финансирање, протоколарни положај и културна улога потомака краља Николе могли су се уредити без удара на историјско памћење српског народа и без формулације која уједињење 1918. године претвара у акт насиља, а државу која је настала после Великог рата у анексиону силу.

Реч „насилна” у овом закону није случајна реч и ти то добро знаш, није стилска одредница и није правнички украс, већ политичка пресуда. Она је читав један идеолошки систем сабијен у једну формулацију. Када се у закон унесе да је 1918. била насилна српска анексија, онда се не описује само један историјски догађај, већ се одређују кривци и жртве. Таквим језиком држава Србија и држава Карађорђевића постављају се у положај анексионе силе, док се српски народ у Црној Гори гура у положај наследника политике која се представља као насилна, окупаторска и антицрногорска.

Зато је реакција ДПС-а била логична. Они су разумели шта се догодило боље него ово мало оних што је остало и који те још бране. Оскар Хутер, Андрија Николић, Јевто Ераковић и читав тај круг одмах су препознали да је твоја странка прихватила њихову кључну тезу. Они не славе дворац, техничке измене, протоколарни статус Петровића или Фондацију, већ славе то што је у закону остало оно на шта си ти пристао и што су за такав текст гласали они који су се годинама представљали као политички наследници српског отпора дукљанском фалсификовању историје.

ДПС није морао да те напада. Довољно је било да ти се захвали. Црногорски сепаратисти нису морали да пишу саопштења, јер је листинг скупштинског гласања такав да говори више од сваког њиховог реаговања. Њихова теза, коју су годинама гурали кроз уџбенике, медије, невладине организације, државне церемоније и идеолошке комисије, добила је подршку дела парламентарне већине у којој седи и твоја НСД.

Твоје помињање Карађорђевића и Српске православне цркве на крају гласања није поправило ствар, већ је додатно оголило слабост твог положаја. Када је гласање завршено, када је закон већ добио већину и када је политичка штета већ била учињена, покушао си да понудиш накнадни алиби реченицом да верујеш да ће се, после овог закона и ове процедуре, кренути и у враћање имовине Српској православној цркви, другим верским заједницама, Карађорђевићима и другима.

За некога ко не познаје историју, то може звучати као утеха. За некога ко не чита законске формулације, то може звучати као политичка равнотежа. За некога ко је спреман да сваку твоју реч прихвати као објашњење, то може бити довољно. Али за онога ко зна шта је изгласано, та реченица је доказ да си покушао да се спасаваш после политички потписане капитулације и издаје народа, чије интересе тврдиш, заступаш искрено.

Твоји посланици су прво гласали за закон у којем је остала формулација да је 1918. била период српске окупације. У том наративу држава Карађорђевића стоји као анексиона, односно окупациона сила. Потом си, неколико тренутака касније, поменуо да би се могло кренути и у враћање имовине Карађорђевићима. То ти није аргумент, него контрадикција, а Карађорђевићи су ти послужили као алиби за гласање које управо државу Карађорђевића ставља у положај историјског кривца.

Још је тежи историјски проблем који си прећутао. Породица Петровић Његош није остала без поравнања после 1918. године. Краљевина СХС, држава Карађорђевића, 1927. године материјално је обештетила породицу краља Николе са 42 милиона тадашњих динара и доживотним рентама, односно пензијама. То није била симболична помоћ, нити милодар, већ државно поравнање великог обима а ти узми онај текст па га прочитај поново, па ће ти бити јасно колико су преплаћени за капитулацију и бјежанију из Црне Горе коју су народу претходно приредили 1916. године.

Та чињеница не укида могућност да савремена Црна Гора посебним законом уреди однос према потомцима Петровића, али потпуно мења политички смисао приче да се данас исправља једноставна и до краја нерешена историјска неправда. Ако је држава Карађорђевића већ платила поравнање породици Петровић, онда данашње давање имовине није проста исправка старе неправде, већ нова политичко-правна одлука Црне Горе. Када се та одлука веже за формулацију о насилној анексији, ствар више није имовинска, него идеолошка.

Ти си то морао знати. Ако ниси знао, проблем је у политичком незнању. Ако си знао, проблем је тежи.

Ниједан српски политичар у Црној Гори нема право да 1918. годину третира као материјал за страначко надгорњавање, договоре са партнерима у власти или очување функције. Та година није твоја приватна имовина, нити је тема коју можеш да размешташ у зависности од тренутне политичке користи. Она припада поколењима која су је сањала пре него што си ти добио прву страначку функцију. Припада мртвима са Цера, Колубаре, Мојковца, Албанске голготе, Солунског фронта и Плаве гробнице. Припада и онима у Црној Гори који Србију доживљавају као своју, а не као туђу државу. А лично ти си дозволио да се та година у законском тексту третира речником њених противника и оних који не мисле добро српском народу.

Није највећа штета то што си овим потезима додатно урушио своју странку. НСД је већ месецима у политичкој кризи идентитета, јер њени гласачи више не знају да ли су бирали српску странку или сервис за одржавање парламентарне већине, да ли су гласали за отпор или за прилагођавање, да ли је српско питање још програмска суштина или само фраза за предизборне скупове, славе и комеморације. Ипак, странка није најважнија, ма колико њен пад био видљив.

Највећа штета је то што се српски национални интерес у Црној Гори поново потрошио као монета за политички опстанак, а то је твоја стварна одговорност.

Када си ушао у институционалну позицију која ти је дала функцију председника Скупштине, имао си прилику да покажеш да српска политика у Црној Гори може бити зрела, државотворна и историјски писмена без одрицања од својих темељних ставова. Могао си да покажеш да Срби у Црној Гори не траже привилегије, већ поштовање, да нема стабилне Црне Горе ако се трећина њених грађана историјски понижава.

Уместо тога, твоја политика све чешће личи на дисциплиновано пристајање на туђе оквире, уз накнадно српско објашњење за домаћу употребу. Тако је било и сада. За сепаратисте је остала насилна анексија, за ПЕС и Демократе остао је договор, за тебе је остала реченица о Карађорђевићима и СПЦ изговорена после гласања, а за српски народ у Црној Гори остала је чињеница да је странка која се зове Нова српска демократија помогла да се усвоји закон у којем стоји формулација против које је српска политика морала да устане без остатка.

Тврдња да Србија није изричито поменута не мења суштину. Када се у црногорском закону говори о 1918. години и окупацији, свако зна на кога се мисли. То знају ДПС и црногорски сепаратисти, медији у Подгорици, Београд и сваки човек који је пратио идеолошку производњу антисрпског наратива у Црној Гори последњих деценија. Не постоји правничка магла која може сакрити политички смисао те формулације.

Ни тврдња да је питање Петровића одвојено од питања 1918. године не може издржати озбиљну проверу, јер их је сам закон повезао. Да је закон уредио само имовину, статус, протокол и културну улогу потомака Петровића који су већ преплаћени, расправа би била другачија. Али он је задржао идеолошку квалификацију 1918. године, због чега се овај случај не може свести на имовинско питање.

Позивање на будућу реституцију Српске православне цркве такође не може бити твој штит. Враћање црквене имовине јесте посебно и важно питање, али се не сме користити као изговор за прихватање формулације која уједињење Србије и Црне Горе претвара у окупацију. Српска православна црква не сме бити заклон за политички удар на српско историјско памћење, нити твој алиби за политичку трговину и издају.

Карађорђевићи су још јаснији доказ колико је твоја накнадна реченица била празна. Држава Карађорђевића је 1927. обештетила Петровиће, а ти си 2026. гласањем своје странке подржао закон који у историјском наративу ту државу ставља на оптуженичку клупу. Потом си Карађорђевиће поменуо као могуће будуће кориснике имовинске правде, што те дисквалификује из сваке приче о озбиљномсрпском политичару.

Српска политика у Црној Гори не сме бити вежба из твог личног преживљавања. Она мора да има неколико тачака које се не продају, не релативизују и не препакују. Једна од тих тачака је 1918. година. О њој се може научно расправљати, могу се анализирати политички сукоби, унутрашње поделе, одлуке Подгоричке скупштине, отпори, грешке, трагедије и последице, али српски политичар не сме прихватити да законски текст српско уједињење назове српском окупацијом, јер тиме прихвата основни оквир оних који су српску историју у Црној Гори претворили у оптужницу.

Твоја грешка није у томе што ниси довољно гласно објаснио своју намеру, већ у ономе што је изгласано. Политика се не мери накнадним тумачењима, већ гласом у сали и не мери се реченицом после седнице, већ подигнутом руком. Не мери се тиме шта кажеш својим бирачима, већ тиме шта урадиш када твој глас треба да одбрани или преда једну историјску границу. А ти си ту границу предао, након што си је безочно прешао 21. маја ове године.

Зато ово није молба да се поправиш, нити позив да још једном објасниш како је све урађено ради вишег циља. Довољно смо слушали виших циљева који се увек заврше ниским ударцима и безочним издајама. Ту чињеницу не могу променити твоја функција, накнадно образложење, позивање на СПЦ или помињање Карађорђевића. А ти можеш и даље говорити о помирењу, стабилности, европском путу, институционалној одговорности и ширим процесима, али постоје тренуци када све те речи постану сувишне. Ово је такав тренутак.

Суштина је да си овим гласањем стао испод нивоа историјске одговорности коју си годинама призивао.

Можда ће ти то опростити они који од твоје политике зависе. Можда ће ти то оправдати они којима је свака функција важнија од сваке историјске истине. Можда ће се наћи и они који ће тврдити да је све било мудро, тактички, државнички и неопходно. Али пред историјом, пред прецима и пред српским народом у Црној Гори, овај глас остаје и оно што јесте – прихватање туђег наратива о 1918. години.

На то не пристајем као новинар, као Србин из Црне Горе, као човек чији су преци знали да се слобода не чува тако што се њено име мења у туђим законима, као неко ко зна да су Црна Гора и Србија у историјском памћењу српског народа биле две државе исте националне идеје, а не жртва и окупатор. Не пристајем да се предачки завет замени твојим накнадним алибијем.

Ово је тренутак у којем се видело ко чува историју, а ко је троши, ко стоји на завету, а ко га претвара у преговарачки материјал, ко зна шта је 1918. година значила српском народу, а ко је спреман да је препусти онима који су је читав век покушавали претворити у оптужницу против Србије.

Ти си изабрао своју страну. Зато те више не треба питати шта си мислио, јасно је све.

Владимир Вуковић/Политика