Никол Пашињан: Политички камелеон на кавкаској шаховској табли

Или – како се од револуционарног новинара постаје архитекта геополитичког преврата

Почетак: Човек који је дошао пешке

Никол Пашињан није дошао на власт тенковима. Дошао је пешке. Буквално — 2018. године, предводио је протесте у Јеревану, шетао улицама, сакупљао масе, све до тренутка када је Серж Саргсијан, тадашњи председник, поднео оставку.Пашињан је постао премијер као народни херој, као човек који је оборио олигархију, као новинар који је победио систем.

Али та победа, као и многе револуције, носила је у себи семе сопствене деформације.Јер Пашињан није дошао на власт са програмом.Дошао је са поривом.Поривом да сруши старо, не и да изгради ново. И када се старо срушило, испоставило се да ново није било спремно.

Први преврат: Од руског савезника до руског критичара

Када је Пашињан дошао на власт 2018, Москва га је посматрала са опрезом, али не и са непријатељством.Јерменија је била чланица ОДКБ-а од 2002. Године, а Русија је била главни гарант јерменске безбедности, главни трговински партнер, главни снабдевач енергијом. Гас – 87% из Русије. Војна база у Гјумрију. Пограничне трупе. И, наравно, Карабах, спорно подручје где су руске мировне снаге држале линију фронта.

Пашињан је првих година покушавао да одржи равнотежу.Говорио је о “мултивекторној политици“, о сарадњи и са Западом и са Русијом. Али равнотежа на Кавказу је лаж.Кавказ не трпи равнотежу. Трпи само избор.

Избор се догодио 2020. године, када је Азербејџан, уз подршку Турске, покренуо рат у Карабаху. Шест недеља крви, а на крају – руско посредовано примирје. Пашињан је прихватио не зато што је хтео.

Прихватио је зато што је морао.Јер Јерменија, без обзира на руске гаранције, није била спремна за рат који је водио модеран, турски подржан војни апарат.

Али тада, у том тренутку пораза Пашињан је направио први корак у превртању. Није кривио себе. Није кривио своју неприпремљеност. Кривио је Русију.

Други преврат: Карабах као катализатор, Русија као жртвени јарац

Септембар 2023. Азербејџан покреће војну операцију која за 24 сата завршава контролу над целим Карабахом. Етнички Јермени беже, 100.000 људи за неколико дана.Руске мировне снаге, присутне од 2020, не реагују.Стоје и гледају пуштајући да се догоди.

За Пашињана, то је био тренутак који је чекао. Не зато што је хтео Карабах да изгуби. Није. Али зато што је изгубљени Карабах дао изговор. Изговор за оно што је, можда, планирао годинама.

У фебруару 2024, Пашињан објављује: Јерменија замрзава учешће у ОДКБ-у. Не напушта – замрзава. Као да је ОДКБ сладолед, а не војни савез. Каже да је разлог неспособност организације да заштити Јерменију.Каже да ОДКБ представља претњу за јерменску безбедност.

Истовремено, у априлу 2024, Пашињан се састаје са Путином у Москви. И Путин га, пред камерама, подсећа: “Ви сте у Прагу 2022. признали Карабах као део Азербејџана. Како је онда ОДКБ требао да интервенише?“Пашињан ћути.Онда говори о “механизмима који нису функционисали“.О “црвеној линији која је пређена“. О “савезницима који су планирали рат против нас“.
То је нови Пашињан.Пашињан који не тражи савезнике. Пашињан који тражи кривце.

Трећи преврат: Од ОДКБ-а до НАТО-а, за месец дана

2024. и 2025. година доносе брзину која врти главу. Пашињан, који је замрзао ОДКБ, сада говори о тачки без повратка.У децембру 2025, изјављује: “Прошли смо тачку без повратка са ОДКБ-ом. Враћање је све теже, ако не и немогуће.“

Истовремено, Јерменија почиње преговоре са НАТО-ом.У априлу 2026, специјални представник НАТО-а за Кавказ и Централну Азију, Кевин Хамилтон, долази у Јереван.Састаје се са Арменом Григоријаном, шефом Националне безбедности.Говоре о “позитивној динамици“, о “дубљој сарадњи“, о “мировним мисијама“.

Пашињан, у истом месецу, објављује предизборни програм.У њему стоји, црно на бело: “Нема повратка у ОДКБ“. Али, и ово је битно – не стоји: “Напуштамо ОДКБ“.Ставља се тачка без повратка, али се не прелази праг. Зашто?Јер Пашињан зна да је Јерменија, без обзира на све, још увек зависна од Русије. Гас – 87%. Трговина – Русија је и даље највећи партнер. Војна база у Гјумрију – још увек ту. Пограничне трупе – још увек присутне. Не може се, једноставно, нестати из руске орбите за месец дана.

Али Пашињан може да глуми. И глуми. Глуми западног лидера у земљи која је географски, економски, историјски источна.

Превртљивост као техника: Пашињанов метод

Пашињан није први политичар који мења страну. Није ни први који преврће плашт.Али оно што га чини посебним, и оно због чега се у политичком дискурсу користе термини који указују на принципијелну лабавост, јесте брзина и цинизам његових преврата.

2018: био је револуционар, народни херој, борац против олигархије.

2020: био је човек који је изгубио Карабах, али сачувао власт.

2022: признао је Карабах као део Азербејџана у Прагу, а потом кривио Русију што није заштитила оно што је он сам предао.

2024:замрзао је ОДКБ, али не и напустио. Критиковао је Русију, али је задржао трговинске везе.

2025: прошао је “тачку без повратка“, али и даље није напустио.

2026: пред изборе објавио је програм без ОДКБ-а, али и без конкретног датума напуштања. Састао се са Путином у априлу, а у мају са НАТО-ом.

Ово није политика.Ово је техника опстанка. Техника која не тражи савезнике, већ опције. Која не гради мостове, већ запасне излазе. Која не води државу, већ сопствени рејтинг.

У политичком жаргону, такав политичар се назива различито.Неки кажу популиста, јер нема програм, већ само реакцију. Неки кажу опортуниста, јер бира тренутак, а не принцип.Неки, мање уљудно, користе термине који указују на продају принципа за власт – “политичка проституција“ је један од њих, груб, али описан у жаргону као синоним за тоталну флексибилност у односу према сопственим убеђењима.

Пашињан не продаје тело. Продаје позиције. Једну за другу. Брзо. Без кајања. Без објашњења. Само са новом причом за нови дан.

Покварена игра: Економски вазал, геополитички издајник

Пашињанова превртљивост не би била само морални проблем, да не буде и економски сурови практични проблем. Јер Јерменија, док он говори о НАТО-у, ЕУ и “суверенитету“, остаје земља која без Русије не може да преживи ни недељу дана.

Гас:87% јерменског гаса долази из Русије. “Газпром“ је једини снабдевач. Цене су повољне, плаћање одложено а услови политички. Ако Русија сутра затвори славину, Јереван ће за три дана замрзнути.

Трговина:Русија је и даље највећи трговински партнер. Руско тржиште прима јерменску робу; вино, коњак, воће, текстил, по ценама које Запад не би платио. Руски туристи, пре рата у Украјини, чинили су значајан део прихода.

Војна база у Гјумрију: И даље активна. И даље руска. И даље под руском командом.Пашињан је, док је замрзао ОДКБ, никада није затражио њено затварање.Зашто? Јер зна боље него што говори да без те базе Јерменија постаје пукотина на мапи, не држава.

Пограничне трупе:Руске јединице и даље патролирају јерменско-азербејџанском границом.И даље, технички, “чувају мир“.И даље, практички, спречавају да Азербејџан дође до Сјуника, јерменске покрајине која дели Азербејџан од Нахичевана.Пашињан то све зна и све то користи.

Док Русија држи његову економију на даху, он јој иза леђа забија нож. Не један. Више.

Нож први: ОДКБ. Замрзавање, а не напуштање. Јер напуштање би значило да мора да објасни зашто још увек има руску базу. Замрзавање значи да може да има и једно и друго – базу без савеза, заштиту без обавеза.

Нож други: НАТО. Преговори о “дубљој сарадњи“, о “мировним мисијама“, о “позитивној динамици“. Пашињан зна да НАТО неће примити Јерменију, не док има територијалне спорове,не док је у руској сфери, не док је геополитички отровна. Али преговори дају слику. Слику за западне медије. Слику за домаће бираче.Слику за себе да је “европски лидер“, а не кавкаски сателит.

Нож трећи:ЕУ.Споразум о слободној трговини, потписан још 2013, али никада потпуно имплементиран. Пашињан га сада вади из фиоке, скида прашину, поново потписује, поново обећава. ЕУ, опрезна, даје мале грантове. Јерменија, гладна, прима их. Али економија и даље тече преко Русије.

Нож четврти:САД. Војна помоћ, мала али симболична. Обука, логистика, “демократска институција“. Све што САД дају не може да замени руску базу. Али даје легитимитет Пашињану да каже: “Видите, Запад ме воли.“

А Русија? Русија гледа. Русија трпи. Русија, за сада, не реагује. Зашто?

Јер Путин зна боље него што говори да је Пашињан користан идиот. Користан зато што га својим постојањем дискредитује. Идиот зато што мисли да превари оног који га је створио. Путин трпи Пашињана јер зна: ако га сруши, долази неко ко је можда гори. Или долази хаос. А хаос на Кавказу, поред Турске, поред Ирана, поред Кине, то је скупље од једног превртљивог премијера.

Али трпљење има границе. И Пашињан, који не престаје да забија ножеве, једног дана може да наиђе на руку која их вади. Или на руку која га вади.

Јучерашњи избори: Потврда технике

Јуче, 7. јуна 2026, одржани су парламентарни избори у Јерменији.Први редовни избори од 2017. године. Пашињанова странка, Грађански договор, поново је победила.

Како?Не програмом.Јер програм је, ако га има, непрепознатљив.Не резултатима.Јер резултати – изгубљени Карабах, замрзнути ОДКБ, економска зависност од Русије, а политичка од Запада – нису импресивни.

Победио је техником.Техником која је научила да се не брани прошлошћу, већ будућношћу. Која не обећава стабилност, већ промену. Која не каже где води, већ само да не води натраг.

И то ради.Јер у земљи која је изгубила рат, која је примила 100.000 избеглица, која гледа у неизвесну будућнос, нада је роба која се не проверава. Свако ко је продаје, продаје је без гаранције.

Пашињан је, у предизборној кампањи, поново говорио о миру. О директном дијалогу са Бакуом и Анкаром.О “ослобађању“ Јерменске цркве.О “суверенитету“ и “независности“.Речи које звуче лепо, али које, кад се анализирају, значе само једно: ја сам ту, ја водим, не питајте куда.

Русија у огледалу Пашињанове превртљивости

За Русију, Пашињан је постао лекција.Лекција о томе шта значи имати савезника који није савезник, већ корисник.Који не плаћа чланарину у ОДКБ-у, али тражи заштиту.Који купује гас, али говори о енергетској диверсификацији.Који прима руске пограничне трупе, али говори о “суверенитету“.

Путин је, у априлу 2026, покушао да га подсети на реалност. Рекао је да жели да “све политичке снаге, посебно проруске, учествују у изборима“. Подсетио да у Русији живи два милиона Јермена. Подсетио да држање руског пасоша не даје право да се буде кандидат у Јерменији.Пашињан је одговорио: “Јерменија је демократија. Немамо забрањене друштвене мреже. Релативно мало политичара је у затвору.“

Цинизам у чистом облику.Човек који је дошао на власт протестима, који је хапсио опозиционаре, који је затворио медије који му не одговарају, говори о демократији.То је Пашињанова вештина: говорити истину која није истина, али звучи као истина.Говорити о демократији док се централизује власт. Говорити о миру док се губи територија. Говорити о суверенитету док се земља продаје највишем понуђачу.

Шта Пашињан заиста гради

Не гради мир.Мир са Азербејџаном, ако до њега дође, биће мир без Карабаха. Мир без 100.000 избеглица које се враћају. Мир без оног што је Јерменија вековима звала својим.

Не гради суверенитет.Суверенитет без гаранта је само реч.Јерменија, без Русије, без ОДКБ-а, без НАТО-а Јерменија је сама, на Кавказу, поред Турске и Азербејџана, две земље које је историјски не воле.

Не гради демократију.Гради систем који функционише док он функционише. Систем који нема институције, већ личност. Који нема партију, већ покрет. Који нема идеологију, већ адаптацију.

Гради себе и свој опстанак и своју власт.Своју историју која ће, кад једном падне, бити написана као прича о човеку који је изгубио све, а сачувао себе.

Суштина покварене игре

Пашињан не игра шах.У шаху се зна ко су фигуре, ко је краљ, ко је пешак. Пашињан игра покер са туђим картама, на туђем столу, са туђим новцем. Блефира да има руку коју нема.Подиже улоге које не може да плати.Мења столове кад изгуби, али носи са собом исте карте.И проблем је што му то, за сада, полази за руком.

Јер Запад га не воли, али га користи. Као штап за мучење Русије. Као пример “успешне демократије“ на постсовјетском простору. Као доказ да се, ето, може и другачије.

Русија га не воли , али га трпи. Као неопходно зло. Као граничног чувара који лаже, али још увек чува границу.

А Јерменија? Јерменија га трпи јер нема избора. Јер је изгубила рат, изгубила територију, изгубила поверење. И јер јој је Пашињан, у том тренутку највећег пораза, дао једино што је могао – причу.Причу да није крив.Причу да је крива Русија.Причу да ће их Запад спасити.Причу која не мора бити истинита, само мора да звучи боље од тишине.

А тишина, на Кавказу, звучи као пораз.

Пашињан као симптом

Пашињан није узрок.Пашињан је симптом.Симптом доба у коме се политика свела на перформанс.У коме се државник свео на инфлуенсера.У коме се спољна политика свела на серију објава на друштвеним мрежама, а не на геополитичку стратегију.

Он је продукт времена у коме важније да си чуо, него да си у праву. У коме се брзина продаје као дубина, а површина као мудрост. У коме се лаж, ако је довољно гласна, не разликује од истине.

И зато његова превртљивост није грешка. Његова превртљивост је предност. Предност у систему који не памти,који не анализира,који не захтева последице.Систему који тражи само једно: да се осећа добро, бар за тренутак.

Пашињан даје тај тренутак.Сваког дана, нови тренутак.Нови објава.Нови састанак.Нова прича.Јуче ОДКБ, данас НАТО, сутра – ко зна? Можда поново Русија, ако се ветар окрене.

Јер то је суштина политичког камелеона:не бира боју, већ се прилагођава позадини.И Пашињан, на Кавказу, где се позадина мења брже него време, показао је да је мајстор те вештине.

Питање није да ли ће пасти. Питање је: какву ће боју имати кад падне?

Остоја Војиновић/Васељенска