Шта ће бити исход замешатељства око високог представника у БиХ

У среду смо чули да нови високи представник у БиХ неће бити ни Ланди ни Кавазо, који су до сада били у конкуренцији, ни Сорека, ни Шмит, који су били резервни кандидати, нити, како то често бива, неко треће, сасвим ново име, него Луис Кришок. Јесте да се та особа до сада мало чула и видела, али је већ две године у БиХ, и то истовремено, била на две функције: првог заменика високог представника и супервизора за дистрикт Брчко. Дотични је Американац, из чега би се дало закључити да је Трамп победио, иако је до јуче био ултимативно за Италијана Ландија. Би, али кад се не би знало да је Кришока још 2024. предложила Бајденова администрација и да га је Шмит прихватио између више кандидата понуђених из САД. Но, зашто не бисмо оптимистички претпоставили да ће овај каријерни дипломата као професионалац следити инструкције Стејт департмента, ма ко тамо седео. Конкретно, за Српску је тамо задужен Ландау, заменик државног секретара САД, који је, заједно са Цвијановићевом, посредовао у дилу Трамп-Додик, („оставка за скидање санкција”). Да, али зашто га је онда друга страна прихватила?

Да не заборавимо оно главно. Кришок је изабран само на 15 дана или на краће, и то у статусу вршиоца дужности, што значи да треба да одржава затечено стање и реагује само ако неко грубо угрози мир и стабилност. Елем, у новом в. д. статусу је маргинална и брзопролазна појава, уколико га 15. јула не изаберу на дуже. Али и то с датумима и роковима је постало смејурија. Најпре су се обавезали да ће новог високог представника изабрати до краја јуна јер тада Шмит дефинитивно одлази, а сада су се опет заклели да ће то обавити за две недеље. Ко би им још поверовао, јер Мерц и Макрон нереалним захтевима саботирају консензус да би купили време које не ради за Трампа: Кинези су га зауставили у Ирану, Русија му више не верује јер изврдава договор из Енкориџа, а на унутрашњем плану демократе га подривају у Конгресу. Напокон, када се све ово време нису договорили, зашто би успели у наредне две хефте?

Актуелно натезање конопца између САД и ЕУ (Немачке и Француске) могло би да буде занимљиво за посматрање, па и ликовање, с обзиром на то да је колективни Запад уједињено и систематски малтретирао Србе још од пада Берлинског зида. Да, али када се и тај њихов унутрашњи раскол не би преламао преко српских леђа у БиХ, тим више што није да се нису трудили да договоре новог високог представника. У међувремену су обављали узајамне консултације. Ланди је боравио у Берлину, а Троказо у Вашингтону не би ли одобровољили противнике за властиту кандидатуру, али обојица без успеха. А није да се није знало да обе стране држе у рукаву резервне кандидате, који и тако већ седе у Сарајеву: заменик високог представника Луис Кришок, односно шеф Делегације ЕУ у БиХ Луиђи Сорека, што је могло да буде и привремено решење након ороченог одласка Шмита „до краја јуна”, јер се овај скандалозни немачки туриста нескривено и даље надао да би, ако не буде консензуса о новом в. п., могао и даље да остане у Сарајеву.

„>На првом спољном нивоу, дакле, јесте персонална конкуренција између америчког фаворита Италијана Ландија и немачког кандидата Француза Ренеа Каваза, од којих ниједна страна и даље није одустала, на другом нивоу су два приступа решавању босанског чвора, а у дубљој позадини: надметање САД и ЕУ за утицај на западном Балкану.
Дакле, следећи и важнији ниво проблема биће политика коју ће новом високом представнику, који ће ако бог да стартовати већ за 15 дана, задати ПИК. Да ли ће тај окончати протекторат равноправним договором три стране, како то желе Американци, или га ојачати, како то хоће Немци? О томе се, изгледа, овом приликом није ни разговарало, јер се рачуна чији кандидат – таква и политика. А једино у чему су постигли консензус био је леп поздрав одлазећем Шмиту, који је политику ЕУ у БиХ довео у терминалну кризу. У среду су га сви хвалили за све што је учинио. Њему за утеху, а његовој домовини да га лакше преболи, само да коначно отпутује кући. Могла би да му захвали и Српска, јер да не беше њега и његових суманутих потеза, босански лонац би се и даље крчкао на тихој ватри. Истина, и Додик је томе допринео: сталним изазивањем, ниподаштавањем, подбадањем довео га је у стање неконтролисане личне мржње којом је заслепљен покушао да уради напречац оно што 30 година нису ни Клинтонови, Обама и Бајден. На крају је успео да се против њега окрену не само Срби, него и Хрвати и Бошњаци. Хрвати зато што им није обезбедио другу изборну јединицу, Бошњаци зато што је то незграпно покушао.

Шмитово негативно наслеђе ономад је на сарајевској ТВ делом преузео једино Бакир Изетбеговић изјавом да „Додика треба силом уклонити”, што се у актуелној безбедносној терминологији преводи као најава физичке ликвидације. Тако је ставио до знања Американцима да од „равноправног договора три стране на локалном терену”, који је презентовао Ландау, неће бити ништа. Да ли у шовинистичком афекту или из оријенталног лукавства, набацио је аргумент оснивачкој осовини ЕУ, Немачка–Француска да су за мирну и стабилну Босну и даље неопходни инострани чувари на неодређен рок и са практично неограниченим овлашћењима.

Немци су опет, наводно, у интерним консултацијама били понудили да прихвате Ландија, под условом да све остало остане по старом, али у крајњој линији све зависи од тога колико и како ће тај користити бонске надлежности. Да ли по Трамповом или по Мерцовом приступу решавању босанског питања. У српској матици, председник Вучић, који је неуморно пружао руку према муслиманском Сарајеву, као да се већ уморио од њиховог одбијања, па се „нада да ће наићи на више добре воље у следећој генерацији бошњачких политичара”, а до тада је мирење препустио српским навијачима за БиХ на СП у фудбалу и певачима који наизменце пуне Арене и Скендерије, те заједно с Додиком пратио војне маневре на Пасуљанским ливадама, на које нису били позвани инострани амбасадори, односно војни аташеи. Браћа Руси су се огласили да не признају ни в. д. в. п. Крука, односно никога ко не прође Савет безбедности УН и подсетили да су, као држава гарант Дејтонског споразума, и даље у ПИК-у.

Додиково руководство, иако га они у ПИК-у по обичају ништа не питају, заузело је одмах такође доследан и прагматичан став: Неће прихватити ни Ландија, ни Троказа, ни било ког трећег компромисног кандидата уколико не буде претходно потврђен и у СБ УН, као што нису ни Шмита. Калабухов се ионако још раније повукао из ПИК-а, а Небензја је врло активан у СБ УН. Да ли ће се Немци испред ЕУ у ПИК-у одважити да прогурају свога уз нос трима суперсилама и уз ризик да им то буде поништено у СБ УН? На Ист Риверу неће бити Немачке, која није прошла ни за несталну чланицу СБ УН, а њене мање агресивне савезнице Француска и Британија наћи ће се наспрам три суперсиле Кине, РФ и САД.

Отуда тако интезивно ангажовање ЕУ у БиХ: бројним емисарима који су продефиловали кроз Сарајево придружила се ономад и пословично најагресивнија Каја Калас, као бајаги поводом предстојећих избора, европерспектива БиХ, које, узгред речено, нису никакве и бла, бла, бла… Није чак искључено да се Трамп, притиснут од своје дубоке државе и њених европских савезника, придружи ЕУ уместо она њему. Мада, Стармер је изгубио, Макрон одлази догодине, Шолц је на минимуму бирачке подршке, док се Пољска, Чешка и Словачка одричу Зеленског.

Најзад, на четвртом, најдубљем и најважнијем нивоу, БиХ историјски поново постаје једна од тачака одмеравања глобалних снага. Али колико год то утицало на судбину њена три народа, толико и стање на терену повратно утиче на резултанту тих одмеравања. Двонационална ФБиХ не функционише, тронационална БиХ још мање, а једино већински једнонационална Српска – функционише, па не треба много памети за рационалан закључак. Живимо у доба ресуверенизације држава, безбедних граница, обнове националних традиција, јачања етничких идентитета, повратка вери и породичним вредностима, односно у доба краја неолибералног глобализма. Тај процес иде спорије него што бисмо желели, али на малим земљама и народима је да активно прате тај ритам.

А што се тиче исхода замешатељства око протектора који ће трајати две недеље као в. д., плус две године као стечајни управник ОХР-а, читаоцима овог текста мало ће шта бити јасније, јер није ни мени. У Бањалуци као прелазни резултат књиже што је Шмит отишао и што је „болесник на Миљацки”, поред Украјине и Ирана, враћен у фокус међународне пажње. Мало ли је?

Ненад Кецмановић/Политика