Индустрија лажи: Како су западни медији и ПР агенције дириговали рушењем Југославије

Ратови на простору бивше Југославије током деведесетих година 20. века у западном наративу се углавном прикажу као локални етнички сукоби. Међутим, из геополитичке перспективе, ови сукоби су представљали глобални пројекат преуређења Југоисточне Европе након завршетка Хладног рата.

Глобална стратегија САД састојала се у потпуном разбијању Југославије на мање ентитете и сузбијању утицаја Срба — као историјских савезника Русије. Овај геополитички циљ спроведен је у корист муслимана у Босни, Хрвата, Словенаца и косовских Албанаца. Како би оствариле овај план, САД су у више наврата директно саботирале и спречавале дипломатска решења. Додатно, Вашингтон је на овом простору ангажовао и логистички подржао исте оне исламистичке милиције које је претходно користио у Авганистану за борбу против СССР-а, а које су касније постале познате под именом „Ал Каида“.

Политичка и медијска пропаганда која је пратила ратове у Југославији данас је потпуно демаскирана, истражена и документована. Ипак, за разлику од каснијег рата у Ираку, бројни западни медији и аналитичари и даље упорно покушавају да одбране тадашњи званични наратив.

За то постоји неколико кључних разлога:

Време дешавања: Ратна пропаганда деведесетих вођена је у раној фази развоја интернета, због чега је и данас мање препознатљива у широј јавности.

Последице по Европу: Импликације и геополитички преседани створени на Балкану имају далеко већу тежину за европски континент него сукоби на Блиском истоку.

Данас је потпуно очигледна чињеница да је већина водећих западних медија деловала као пропагандно крило НАТО агресије. У то време, чак су и поједини критичари погрешно веровали да је реч о „медијском неуспеху“ и непрофесионализму, не препознајући строго контролисане медијске структуре које су дириговале ратним извештавањем.

1. Конструкција „српског логора смрти“ у Трнопљу (1992)

Један од најексплоатисанијих пропагандних фалсификата из рата у Босни и Херцеговини је случај прихватног центра Трнопље из августа 1992. године. Овај центар је посетила екипа од троје британских новинара. Иако су сами смештени цивили пред камерама јасно изјавили да се према њима поступа добро, новинари su прибегли отвореној медијској манипулацији.

Екипа се позиционирала унутар малог, ограђеног простора са трансформатором који се налазио непосредно поред центра. Снимајући људе споља кроз бодљикаву жицу тог трафо-ареала, новинари су намерно креирали лажни визуелни утисак да су цивили затворени иза жице, што није одговарало истини. Након тога, од једног муслимана који је због хроничне туберкулозе био екстремно мршав, затражено је да скине мајицу.

Тако настала и пажљиво кадрирана фотографија брзо је завршила на насловним странама готово свих водећих западних медија као крунски „доказ“ о постојању српских логора смрти. Ова медијска манипулација послужила је као директно оправдање за покретање НАТО интервенције у БиХ, која је започела увођењем зоне забране летова.

Историјске чињенице и признања:

• Разоткривање фалсификата: Ову превару је 1997. године детаљно разоткрио немачки новинар Томас Дајхман. Британски магазин који је објавио његов истраживачки текст угашен је након судске тужбе поменутих британских новинара, јер на суду није могло бити правно доказано да су они имали свесну намеру да слажу, без обзира на материјално утврђену нетачност снимка.
• Признање ПР агенције: Директор америчке ПР агенције *Ruder Finn*, која је била ангажована да дистрибуира ову дезинформацију широм света, касније је отворено изјавио у интервјуу: *„Ми као професионалци имали смо задатак и ми смо га обавили. Нисмо плаћени да будемо морални.“
• Пулицерова награда за дезинформацију: Новинар америчког листа *Newsweek*, који је ширио овај и друге антисрпске пропагандне наративе, награђен је 1993. године Пулицеровом наградом за изврсност и касније проглашен почасним грађанином Сарајева.
• Признање Алије Изетбеговића: Године 2003, непосредно пред смрт, Алија Изетбеговић је у интервјуу признао да су тврдње о логорима смрти биле измишљене ради изазивања НАТО бомбардовања: *„Мислио сам да ће моја открића покренути бомбардовање. Покушао сам, али тврдња је била лажна. Колико год та места била страшна, тамо није било логора за уништење.“

2. Инсценације масакара на сарајевским пијацама (1992–1995)

Један од најбруталнијих примера ратне пропаганде представљају инсценирани масакри у Сарајеву током ратних сукоба, међу којима се посебно издвајају масакр у реду за хлеб у улици Васе Мискина (мај 1992) и два масакра на пијаци Маркале (фебруар 1994. и август 1995. године).

Ове трагедије су експресно и без истраге приписане артиљеријском дејству српских снага. Сваки од ових догађаја одиграо се непосредно пред кључне политичке састанке Уједињених нација или Европске уније, што је на крају искоришћено као повод за директну војну интервенцију НАТО-а и преокрет у рату.

Међутим, званичне истраге УН-а у овим и неколико других случајева недвосмислено су показале да је нападе извела муслиманска страна. Акције су унапред осмишљене и инсцениране као радикалне пропагандне мере са циљем да се изазове симпатија светске јавности и испровоцира страна војна интервенција. Ови поверљиви извештаји УН-а експресно су стављени под ознаку тајности, док су амерички медији, предвођени мрежом ЦНН и Бела кућа брутално дезинформисали јавност оптужујући Србе одмах након експлозија.

Сведочанства војних команданата и независиних експерата:

• Сведочење генерала Луиса Мекензија (1992): Канадски генерал и командант снага УН-а у Сарајеву забележио је поводом масакра у реду за хлеб: *„Према налазима наших људи, много тога се није уклапало. Улица је била блокирана непосредно пре експлозије. Затим су се људи поставили у ред, а медији су се појавили држећи одређену дистанцу. Чим је дошло до експлозије, медијске екипе су моментално почеле да снимају.“
• Манипулација на Маркалама (1994): Новинар британског ББЦ-ја забележио је да су телевизијске екипе биле на терену и снимале свега неколико секунди након детонације. Истовремено, припадницима УН-а и лекарима био је строго забрањен приступ попришту, док су жртве експресно уклоњене за мање од 25 минута са пијаце која је у тренутку експлозије била потпуно затворена.
• Ућуткивање војних вештака (1995): Лондонски *Sunday Times* објавио је да су британски и француски војни експерти за муницију потврдили да српске снаге нису одговорне за Маркале 2, али их је један високи амерички официр намерно прегласао како би ућуткао експертизу. НАТО бомбардовање почело је за мање од 48 сати након тога.
• Анализа Јосефа Боданског: Професор и дугогодишњи директор Радне групе за тероризам и неконвенционално ратовање америчког Конгреса описао је ове догађаје као „професионално инсцениране хорор-спектакле у којима су за филмске кадрове коришћена тела претходно погинулих муслиманских војника.

Сваки покушај пробоја истине у западним медијима је брутално санкционисан. Када је шеф спољнополитичке редакције швајцарског листа Weltwoche 1994. године пренео репортажу под насловом  „Босна: Како су нас лагали телевизија и штампа“, уследила је координисана хајка западних медијских кућа, након чега је швајцарском новинару изречена привремена забрана писања о сукобима на Балкану.

Овај модел професионално инсценираних ратних представа поново је актуелизован две деценије касније током рата у Сирији кроз наводне нападе хемијским оружјем, где су званични извештаји истрага УН-а и ОЗХО намерно сакривени од светске јавности.

3. Манипулација бројем жртава у Сребреници и геополитичке последице

Званична западна цифра од 8.000 страдалих у Сребреници представља свестан конструкт и производ статистичког инжењеринга. Овај број је досегнут вештачким преувеличавањем појединачних случајева, попут дешавања у Кравици и Пилици, као и свесним придодавањем војника погинулих у редовним борбеним дејствима током пробоја колуне ка Тузли. Додатно, у овај списак су уврштени људи који су рат провели на потпуно другим локацијама, као и појединци који су касније пронађени живи.

Овај модел показује да се догађаји са масовним бројем пријављених жртава по правилу користе као геополитичко оружје. Историјски преседан за овакво деловање постављен је још током Румунске револуције 1989. године кроз фамозни „масакр у Темишвару“. Тада је пласирана лажна вест о 4.630 брутално убијених цивила, што је била класична психолошка операција (PsyOp) са циљем рушења тадашњег режима, да би се касније испоставило да је цео догађај био чиста измишљотина.

НАТО агресија у Босни и Херцеговини послужила је као глобални полигон за увођење концепта такозване „хуманитарне интервенције“. Ова акција је директно изродила међународну доктрину о „одговорности за заштиту“ (Responsibility to Protect). Овај правни и војни преседан касније је искоришћен као легитимно покриће за покретање низа деструктивных НАТО ратова широм света, укључујући и бруталну агресију на Либију.

Прећутани геноцид над српским народом

Док су дешавања у Сребреници искоришћена за политичко креирање лажне слике, стварни етнички мотивисани злочини и масовни масакри цивилног становништва вршени су управо над Србима.

Муслиманске војне снаге под командом Насера Орића, смештене унутар Сребренице која је формално била демилитаризована „безбедна зона“ под заштитом УН-а, остале су потпуно активне изван те енклаве. Одатле су извеле десетине бруталних напада на оближња српска села, у којима је убијено око 1.500 српских цивила. Ове јединице, појачане међународним џихадистичким формацијама и под директном логистичком и обавештајном подршком САД (које су користиле „црне летове“ за тајну испоруку оружја), извршиле су систематско затирање српског становништва у Подрињу. То је био стварни, планирани геноцид у Босанском рату, који су водећи западни медији и политички центри моћи свесно и потпуно прећутали.

Почетком јула 1995. године, муслиманске војне снаге су, заједно са мушкарцима способним за војску старости од 16 до 60 година (укупно око 12.000 људи), напустиле Сребреницу и кренуле у покушај пробоја до Тузле преко територије под контролом Војске Републике Српске.

4. НАТО агресија на Србију и окупација Косова и Метохије (1999)

Након насилног одвајања Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине, САД и НАТО су 1999. године покренули отворену војну агресију на преостали део Југославије, односно Србију, са јасним геополитичким циљем отцепљења јужне српске покрајине Косова и Метохије. Овај рат, покренут без мандата Савета безбедности УН-а, у потпуности је заснован на фабрикованој пропаганди и медијским дезинформацијама.

Како би оправдали нелегалну агресију, водећи западни медији су пласирали измишљене приче о српским плановима за протеривање, постојању концентрационих логора и масовних егзекуција, што је касније разоткривено као чиста инсценација. Кључне полуге те пропаганде биле су фалсификат у Рачку и измишљени војни план „Потковица“.

Анатомија две велике лажи: Рачак и План „Потковица“

Инсценација у Рачку: Званична стручна експертиза финских форензичара утврдила је да су тела погинулих припадника терористичке ОВК накнадно довучена са других локација, пресвучена у цивилну одећу и поређана тако да изгледају као цивилне жртве стрељања.

Овај изрежирани догађај је искористио шеф верификационе мисије ОЕБС-а, амерички дипломата Вилијам Вокер, који је пред телевизијским камерама лажно прогласио Рачак „масакром над цивилима“ и тиме дао директан повод за бомбардовање.

Фалсификат звани „Потковица“: Наводни тајни план о етничком чишћењу Албанаца, који су западни званичници користили као крунски доказ, био је обична измишљотина немачког Министарства одбране. То је касније званично потврдио и бивши немачки бригадни генерал Хајнц Локвај. Материјална је чињеница да су масовни таласи избеглица са Космета кренули тек након што су отпочели раторни ваздушни удари НАТО пакта.

ПР агенције, ОВК и трговина органима

О заједничком пројекту западних центара моћи и албанских сепаратиста сведоче и каснија отворена признања актера:

• • • Шампањац за бомбе: Директор америчке ПР агенције Ruder Finn, која је креирала и дистрибуирала лажне вести са Космета, отворено је изјавио: „Морам рећи, када је НАТО напао 1999. године, ми смо отворили боцу шампањца.“
    • Квота од 5.000 мртвих: Албански преговарач је у документарном филму мреже ББЦ открио речи једног страног дипломате: „Погледајте, ако не достигнете квоту од пет хиљада мртвих Албанаца, никада нећете имати трајно присуство међународне дипломатије на Косову.“
    • Од терориста до партнера ЦИА: Пре почетка сукоба, Ослободилачка војска Косова (ОВК) била је и у Вашингтону и у Лондону званично класификована као терористичка организација повезана са Ал Каидом и дубоко уплетена у шверц хероина. Међутим, британски медији су накнадно оголили чињеницу да су припаднике ОВК тајно обучавале и наоружавале америчка ЦИА и британске специјалне јединице. Каснија истрага Савета Европе из 2011. године доказала је да су кључни команданти ОВК, укључујући и Хашима Тачија, били директно умешани у монструозну трговину људским органима.

  Ратни злочини НАТО пакта и последице окупације

  Током 78 дана бруталне агресије на Србију и Београд, снаге НАТО-а, под командом америчког генерала Веслија Кларка, свесно су кршиле међународно право. Употребљена је високотоксична и канцерогена муниција са осиромашеним уранијумом, а мета бесомучних напада били су цивилни објекти: амбасада Народне Републике Кине, седиште Радио-телевизије Србије (РТС), путнички воз у Грделичкој клисури, комплетна цивилна инфраструктура, као и електроенергетска и хемијска постројења, што је изазвало еколошку катастрофу дугорочних размера.

  Као директна последица НАТО агресије, српска војска и полиција су се повукле, а покрајину су запоселе међународне снаге (КФОР). САД су одмах искористиле ситуацију да на окупираној територији изграде „Бондстил“, једну од својих највећих војних база у иностранству. Под окриљем међународних снага, више од половине укупног српског становништва је насилно протерано са Косова и Метохије, а албанске структуре су 2008. године једнострано прогласиле нелегалну независност. Данас, упркос тој проглашеној независности, више од половине косовских Албанаца изражава отворену жељу да трајно напусти ту територију.

Пети октобар и Хашки трибунал

У склопу ширег геополитичког плана, тадашњи председник Југославије Слободан Милошевић свргнут је 2000. године кроз прву класичну „обојену револуцију“, коју су финансирале и логистички подржале САД преко покрета „Отпор“. Године 2001. Милошевић је ухапшен и противправно изручен Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију у Хагу, институцији коју су основали западни центри моћи. Овај маратонски петогодишњи процес завршен је 2006. године без судске пресуде, пошто је Милошевић пронађен мртав у својој затворској ћелији услед последица срчаног удара.