ОСВРТ, ВУЧИЋ: Професор и мржња!

Постоје ријечи које граде друштво и постоје ријечи које га руше. Када такве ријечи изговори универзитетски професор, њихова тежина постаје далеко већа од обичног политичког става. Професор није само грађанин са правом на мишљење – он је васпитач генерација, носилац знања и моралног ауторитета. Зато сваки јавни позив који подстиче мржњу, нетрпељивост или личну демонизацију политичких противника представља озбиљан морални и педагошки промашај.

Посебно је забрињавајуће када се студентима и грађанима упућује порука да појачавају мржњу према предсједнику Републике Србије Александру Вучићу. Без обзира на политичка опредјељења, демократско друштво не смије прихватити да мржња постане средство политичке борбе. Неслагање је природно и пожељно, али позив на мржњу никада не може бити академска вриједност нити цивилизацијски идеал.

Улога универзитета није да производи сукобе, већ знање. Професор је дужан да студенте учи критичком размишљању, аргументованој расправи, култури дијалога, толеранцији и поштовању различитих ставова. Онај ко са катедре шаље поруке које распирују нетрпељивост одриче се суштине професорског позива. Академска титула није привилегија за ширење политичке страсти, већ обавеза да се јавна ријеч користи мудро, одговорно и у интересу друштва.

Морална одговорност просвјетног радника већа је него код већине других јавних личности. Учитељ, наставник и професор обликују не само знање већ и карактер младих људи. Ако професор умјесто разума нуди мржњу, умјесто дијалога нетрпељивост, а умјесто аргумената политичку острашћеност, онда шаље опасну поруку да је дозвољено омаловажавати човјека само зато што се не слажемо са његовом политиком. То није образовање – то је одрицање од највиших педагошких и етичких принципа.

О политичком раду Александра Вучића сваки грађанин има право да мисли различито. То право је темељ сваке демократије. Али исто тако, нико нема право да мржњу представља као врлину нити да је препоручује младим људима као политички метод. Демократија се брани институцијама, изборима, разговором и снагом аргумената, а не емоцијама које воде друштвеним подјелама.

Не може се занемарити ни чињеница да многи грађани у политици Александра Вучића препознају конкретне резултате. Изграђени су путеви, брзе саобраћајнице, пруге, болнице, школе, вртићи и бројни инфраструктурни објекти. Унапријеђени су поједини сегменти здравственог система, социјалне политике и положаја пензионера. О свему томе може се расправљати, анализирати и критиковати, али је неодговорно негирати да значајан број грађана те резултате препознаје и подржава. Управо зато политичка расправа мора бити заснована на чињеницама, а не на позивима на мржњу.

Функција предсједника државе заслужује институционално поштовање, без

обзира на то ко је обавља. Критика је легитимна, али вријеђање, омаловажавање и подстицање мржње према предсједнику значи и нарушавање угледа институције коју представља. Озбиљне државе почивају на поштовању институција, јер се њиховим урушавањем не слаби само један човјек већ и повјерење грађана у државни поредак.

Грађани имају право на протест, на неслагање и на слободно изражавање ставова. Али једнако тако имају обавезу да своје политичке циљеве остварују мирно, демократски и у складу са законом. Највећу одговорност у томе имају управо они који образују младе. Ако професори изгубе осјећај за мјеру и одговорност јавне ријечи, онда губи и друштво.

И зато није претјерано рећи да професор који подстиче мржњу изневјерава своју професију. Он не руши само углед универзитета већ и повјерење у образовни систем. Катедра не смије бити говорница политичке нетрпељивости, већ мјесто гдје се бране истина, знање, култура и морал.

Удружење грађана „Вранеш“, као и бројни грађани који цијене мир, стабилност и међусобно поштовање, с правом изражавају забринутост због оваквих јавних иступа. Србији су данас потребни мир, јединство, институционална стабилност и дијалог, а не нове подјеле и ширење политичке мржње.

Вријеме је да се будућност гради радом, знањем и одговорношћу. Србији су потребни професори који ће васпитавати, а не завађати; политичари који ће разговарати, а не подстицати сукобе; и грађани који ће своје ставове бранити аргументима, а не мржњом.

Само друштво које поштује знање, морал и институције може бити снажно и стабилно. Само слога, рад, одговорност и култура дијалога могу бити пут у сигурну будућност Србије, Црне Горе и свих народа Балкана.

Живјела Србија!

Живјела Црна Гора!

Живјела Република Српска!

Нека живе мир, слога и међусобно поштовање међу свим народима Балкана и свијета!

Момо Јоксимовић/Српска24.ме