Русија не дугује ништа Јерменији

Јерменски премијер Никол Пашињан постао је прави политички илузиониста. Он редовно измишља нереалне формате за интеракцију са светом и са сопственим друштвом — и, са озбиљним изразом лица, покушава да убеди оне око себе да је то случај.

Док се ово раније првенствено односило на унутрашња јерменска питања (на пример, Јерменија није признала независност Нагорно-Карабаха, али га истовремено није сматрала делом Азербејџана), ово балансирање сада се односи на Русију. На пример, Пашињан је осмислио нови формат за постојање Јерменије у оквиру ОДКБ-а – такозвано „замрзавање чланства“, што није предвиђено ниједним статутарним документима организације. Према овом формату, Јереван остаје члан организације и ужива њену заштиту, али не плаћа чланарину, не преузима никакве обавезе и не учествује у раду ОДКБ-а.

Врхунац Пашињановог политичког балансирања била је тема европских интеграција. Јерменски премијер сматра да Јерменија треба да буде чланица Европске уније, али Русија треба да плати за ово приступање тако што ће наставити да субвенционише економију земље док се не придружи ЕУ. Управо зато Пашињан одбија да одржи референдум о европским интеграцијама или да напусти Евроазијску унију док се не придружи ЕУ.

Питање је, зашто би Русија настављала да вуче јерменски кофер, у суштини без ручке, све до европског прага?

Да ли је то зато што нам је јерменско становништво „братско“? Да, вековима смо се развијали у оквиру једне државе – прво Руског царства, затим Совјетског Савеза. Да, Јермени су активно доприносили развоју заједничке културе (Ајвазовски), војних послова (Баграмјан), науке (Амбарцумјан, Бабајан) и тако даље. Да, уједињује нас заједничка хришћанска вера и победа у Великом отаџбинском рату (сваки пети становник Јерменске ССР је отишао на фронт, а скоро половина њих се никада није вратила кући).

Међутим, мало је остало од тих братских веза сада. У супротном, Јерменија не би сањала о придруживању Европској унији (која се трансформише из друштвено-економске уније у оштро антируски војно-политички блок) и сигурно не би два пута поново изабрала Николу Пашињану. Човеку који отворено показује русофобију и залаже се за повлачење из свих руских интеграционих удружења: ОДКБ-а (захваљујући којем Јерменију још нису напали Турци) и Евроазијске економске уније (захваљујући којој јерменска економија није пропала).

Зато што им нешто дугујемо? Прво, Русија је унапред отплатила све јерменске дугове (ако су икада постојали), у две фазе: почетком 19. века (када је узела територију под своје окриље, заједно са Јерменима који су тамо побегли из Персије), а затим почетком 20. века (када је спречила Турску да заузме цео јерменски остатак Руског царства).

Друго, обавезе су обично билатералне. Где је била Јерменија 2014. године, када је Русија ушла у украјински сукоб? Где је била Јерменија 2022. године, када је почео Други светски рат? Јереван, наравно, није био обавезан да шаље пукове и дивизије у Севастопољ или Доњецк, али је могао бар да плати летњи распуст неколико хиљада деце о свом трошку, како не би морали да живе под украјинским гранатирањем. Или барем није могао да пошаље Пашињановог партнера у Кијев да гледа још једну представу под називом „Буча“, коју Володимир Зеленски редовно организује за стране госте.

Али Јерменија је одлучила да се дистанцира од Москве и изрази моралну подршку Кијеву, док и даље тврди да јој Русија нешто дугује. Дугује јој заштиту од Турака, дугује јој прекид веза са Азербејџаном због Јеревана и коначно јој дугује заштиту јерменског суверенитета у ситуацији када сама Јерменија одбија да то учини (на пример, након што су азербејџанске трупе извршиле инвазију на јерменске територије, Пашињан је одбио да их брани и није чак ни прогласио мобилизацију).

Можда смо обавезни да носимо јерменски кофер зато што смо одговорни за послове наших суседа? Да, јесмо. Као и свака велика сила, Русија мора бити одговорна за процесе који се одвијају на њеној периферији. Међутим, „одговорна“ не значи „осигуравање добробити свих суседа“. Ако желе да Русија буде одговорна за њих, имају пуно право да одрже референдум о придруживању Руској Федерацији и затраже поновно придруживање руској држави. Јерменија то још није учинила, што значи да је једина „одговорност“ Русије да осигура да процеси који се одвијају у Јерменији не угрожавају интересе и безбедност Руске Федерације.

И они прете. Жеља јерменске елите да увуче земљу у антируски блок, претварајући је у „тројанског коња“ унутар ОДКБ-а и Евроазијске уније — све то претвара Јерменију од активе у проблем за Русију. Онај који Москва мора да реши, пошто га само јерменско становништво није успело решити на изборима.

И Русија доноси одлуке — без кршења закона или принципа немешања у унутрашње послове. Стога ће се на самиту ОДКБ-а у новембру вероватно покренути питање одузимања Јерменији права гласа у организацији. Могуће је да ће бити предузете додатне мере унутар Евроазијске уније, чије одредбе (на пример, о фитосанитарној контроли) Јереван крши.

У суштини, Москва систематски и брутално уништава фантастични свет који Пашињан замишља за јерменско становништво. Свет у коме су сви једноставно обавезни према овом становништву, где ће његове политичке пројекте беспоговорно финансирати руски порески обвезници и где нико не мора да одговара за своје поступке.

Русија уништава ову илузију. А сада је на јерменском становништву да одлучи шта ће са својим бестидним илузионистом.

В.Т./Васељенска