Антић: Треба улагати у Србе на Косову и градити систем њихове заштите

Признавање и заштита српске мањине на Косову знатно су слабији у поређењу са третманом других мањина у региону, попут Срба у Хрватској.

Политички и међународни притисци Запада доприносе осећају неправде и фрустрираности међу Србима, док су процеси пред међународним судовима углавном против Срба, а не и против албанских екстремиста.

Ниједна српска влада никада није разматрала одрицање од Косова и Метохије. Никада ниједна српска странка није на изборе изашла са програмом деволуције отцепљене покрајине и њеног постепеног искључивања из државе Србије.

Требало је времена, деценије, да поједине српске странке у средиште своје косовске политике ставе српски народ у покрајини, уместо њеног статуса.

Било је у Србији оних гласних, по правилу подржаних од фондова држава које су српски народ бомбардовале, што су се такмичили ко ће гласније рећи како је питање Косова ствар погледа на реалност и њеног прихватања. Ове политичке групе су понекад, на политици наводно рапидних реформи и радикалном односу према затеченом политичком стању у Србији, успевале да привуку највише шест одсто гласова изашлих бирача у Србији. Оне, међутим, никада нису хтеле, вероватно ни смеле, да косовску политику ставе у средиште свог програма.

Ставимо на страну чињеницу да део српског народа више није уверен у светост Косовског завета и не види разлог страдања косовских мученика од 1389. до данас. Заборавимо да је аутошовинизам од маргиналне појаве током тридесет година постао читава једна култура коју је, колико год мали, али веома утицајни део српског народа прихватио, дичећи се да је до тог у Европи јединственог погледа на сопствени народ дошао због своје умне, образовне и културне изузетности.

Протеклих четврт века научили су нас, упркос наведеном, много о албанском покрету и његовим заштитницима. Неко може све да објасни „културном дефектношћу“, или каквом год другом маном српског народа, али како може остати нем поред чињенице да Србе већ деценијама прогоне због установа које постоје према уставу међународно признате Републике Србије, а Србију су у доба Милошевића санкционисали зато што није признавала, а толерисала је, институције самопроглашене „Републик Косова“.

Хајде да видимо колико је Албанаца смртно страдало под Милошевићем пре септембра 1997. године, а колико је Срба убијено после доласка Кфора? Дакле, у миру. Кад читамо пристрасне и ратнохушкачке извештаје о кршењима људских права Албанаца на Косову и Метохији током деведесетих година 20. века, једва можемо да саберемо стварних и наводних 50–60 албанских жртава од 1987. до почетка устанка 1997. године. Од јуна 1999. до краја децембра 2000, према албанофилским изворима, убијено је 717 српских цивила.

Од 2001. до данас албански екстремисти убили су најмање 105 Срба. Срби се притом нису бунили нити оружано супротстављали, са сумњивим изузетком инцидента у Бањској, наметнутој албанској власти. Срби су мањина која данас чини око шест одсто становништва покрајине, а после 1981. нису прелазили 15 одсто укупног становништва. У рату из 1999. чинили су око 40 одсто свих жртава!

Од времена Илије Гарашанина Србија покушава да пронађе некакав споразум са Арбанасима из Старе Србије. Никола Пашић 1914. потписује споразум којим Арбанасима са севера Албаније и Косова и Метохије пружа оно за шта су се у Уједињеном Краљевству дуго времена неуспешно борили Ирци.

Од тада, па преко комунистичких власти и стварања албанске косовске парадржаве од стране тоталитарног режима, до Милошевићеве владе, која је 1989. и 1990. Албанцима на КиМ оставила аутономију широку у мери да су Срби у Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори у то време о таквој могли само да сањају, па до свих ових модела које су као смоквин лист покушавале да сачувају српске вође од 1998. до 2008. године.

Никада и ништа није било прихватљиво Албанцима и њиховим заштитницима. Србија је имала свега да се одрекне, па да тек онда трпи реванш и ресентиман током будућих векова.

Да подсетим, хрватско питање решавано је у југословенској држави од првог до последњег дана. Свака нова власт је даље попуштала и била све више омражена у Загребу. Сваки пут јављало се још незадовољних који су тражили да пођу хрватским путем ка независности.

За то време српски народ у Хрватској, који до 1991. никада није ратовао против Хрватске, у Загребу морају да се одлуче да ли су од 1941. до 1945. били једна од „сила антифашизма“ или су се Срби „бунили против Домовине“ и њеног заштитника Адолфа Хитлера, није могао да рачуна на било какав аутономни статус.

Срби су у односу на укупно становништво Хрватске чинили бар за четвртину већи удео него Албанци Србије, па ипак им никада није пружена било каква понуда политичког, територијалног или макар културног аутономног статуса. Срби су први пут добили некакав статус, а њихова знамења и ћирилица формалну толеранцију тек после 1996. године. У Хрватској су се надали да су до тада свели Србе на безначајну мањину. Када се ипак јавио неко да уставна права и искористи, почели су да их у пракси забрањују.

На Косову и Метохији су сличне прилике. Поред чињенице да су Срби непрекидно жртве прогона спонзорисаног од лажне државе, њихова права углавном су остала празна форма. Најбољи пример је језик. На званичним установама, где се питају Албанци, нећете видети ниједан ћирилични натпис, уместо тога стоји латинични, а настојање је да сваки превод са албанског буде на ијекавици и препун кроатизама. Људи какав је Аљбин Курти, а он данас оличава Албанце са Косова, живе са мржњом, од мржње и ради мржње.

Западне силе, пре свих САД, Британија и Немачка, на Косову су 1999. доказивале престиж, моћ и учвршћивале експанзију за коју су веровале да ће у 21. веку завршити успехом „ветрова промена“ у Азији, те стварањем нових нација широм руских и кинеских земаља. На Косову су желеле да покажу како је историја завршена, па кажњавајући Србе могу у својој неспутаној моћи и делузивној перцепцији сопствене праведности да чине и зло и неправду само зато што су на „правој страни историје“.

Током протеклих четврт века ми Срби живимо у једном инферналном свету у коме је свако невин док се не докаже да је Србин. Нула осуђених пред Хашким трибуналом за четрдесет хиљада убијених Срба у ратовима представља статистички доказ зла – ЗЛА које ће временом конзумирати читаву цивилизацију којој припадамо, а коју су монополизовале декадентне елите ЕУ. Слично је и са равноправношћу. Српска православна црква је за америчког генерала Хоџиза „препрека“, а за изабранике САД у Црној Гори и на Косову она је организација коју треба разложити и протерати у Србију. Најотужније је када колумниста подгоричких „Вијести“ пише о томе да СПЦ може бити само „и српска“, а сам у Бога не верује.

Зато је већини српске јавности и одговарао долазак Трампових администрација на власт у САД. „Да пожали, ка’ да би помога’“, што би рекао Његош. Ипак, многи су уморни од косовског „дана мрмота“ у коме нам они могу све, а ми њима ништа. Политика, наравно, тече – нема власти у Србији за коју мучено Косово није било ресурс, која са њим није макар покушавала да тргује и која га, док је била у опозицији, није заборавила. Рекао бих да је под оваквим притиском и са оваквом неправдом све могуће и опростиво. Важно је само временом поправљати ствари где је то могуће.

Када неко замери држање Србима са КиМ и њихову везаност за сваку власт у Србији, не могу а да не питам колико је свако од нас посветио времена и средстава нашој отетој земљи и мученичком народу који на њој живи? Када сам својевремено, противно целој породици, пре тридесетак година отишао да служим војску на Косову, у мојој касарни требало је да буде око 100 Београђана, а било нас је 17. Тада тамо није било опасно, само је било далеко и неудобно. Бивши премијер Милош Вучевић и ја били смо једини који су уписали факултет и отишли тамо. То је била и јесте наша реалност.

Она се после антисрпског комунизма и евроатлантизма мења само генерацијама личних примера. Колико је нас било спремно да једну седмицу у години посвети српском народу на КиМ? Колико је Срба отишло на летовање на неразвијену, сирову и некултурну албанску ривијеру, а колико је помислило да проведе викенд у рају сеоског туризма Гораждевца, Ораховца, Сиринићке Жупе…?

Време је да после деценија попуштања, разних мудрих или очајних покушаја, злоупотреба власти, али и неодговорности опозиције, започнемо једну прецизну политику реципроцитета. Пре свега, албанске власти на Косову не могу кршити споразуме, а да их Србија и даље поштује. Наравно да ће у тој политици бити врдања и врлудања и да ће сваки притисак на шовинисте из Приштине извући на видело њихове праве заштитнике. То, међутим, не значи да такву политику не треба примењивати у свакој могућој прилици. У овој неравној борби нема понижења и нема прилике коју није могуће искористити.

Кршење људских права српског народа треба да нас наведе да уложимо колико год можемо средстава у стварање паралелног приватног и невладиног сектора на КиМ, како бисмо заштитили и запослили наше људе. Кад је реч о правној заштити, ми као да смо заборавили на процесе који су пред судовима у САД приватно вођени против Срба.

Рецимо, процес против председника Радована Караџића – има безмало две деценије како је он тамо осуђен на астрономске казне због у то време у Хагу непресуђене, а свакако наводне одговорности за ратне злочине. Зар не би бар у неколико држава, укључујући и Србију, имало смисла водити такве процесе против албанских криминалаца, било да су убице, батинаши или политичари који крше људска права? Такви процеси воде се јако дуго.

Напослетку, колико нас данас треба да обавезују споразуми са прешевским Албанцима из 2001. године? Да ли се терористи од којих неки данас воде политику држе тих споразума? Убили су педесетак наших цивила и полицајаца, више не убијају, и ми би требало да се због тога радујемо. Време је да се добро промисли и размотри последица опраштања терористичког устанка, посебно с обзиром на улогу неких од села у тој области у другим нелегалним активностима.

И у овом случају, пре процеса и робија, треба добро проучити и применити улогу токсичног невладиног сектора, који никада нисмо применили на терористе и криминалце, а поједини наши западни партнери јесу на српску културу и демократске установе.

Ако желимо да решимо неки проблем, морамо најпре да знамо шта је у питању и са чиме располажемо како бисмо у својој намери и успели. Имајући ова два сазнања, можемо да почнемо да радимо. Рад ће нас додатно отрезнити и ујединити.

Борба