Не заклањај се Андрија Мандићу иза младих портпарола

Миличићево реаговање открива све нервознију потребу НСД-а да сваку критику Андрије Мандића представи као напад на српски политички фактор и помоћ ДПС-у. После шест година од смене Ђукановићевог режима, међутим, Срби имају пуно право да траже конкретан биланс, шта је од обећаних националних питања заиста решено, а шта је остало у сенци очувања власти и коалиционе удобности.

Реаговање Мирка Миличића, портпарола Нове српске демократије, заслужује одговор пре свега због једне тезе која се кроз њега провлачи од почетка до краја, да је критика политике НСД-а истовремено напад на српски политички фактор у Црној Гори и посредна помоћ повратку ДПС-а. То је сувише озбиљна политичка конструкција да би остала без одговора, посебно када долази из странке која учествује у црногорској власти и која је управо на српским националним питањима градила највећи део свог политичког легитимитета.

Младом господину Миличићу при томе не треба замерити што брани политику странке чији је портпарол. То му је, уосталом, посао. Али када већ себи даје за право да људима из Србије и онима који деценијама прате положај Срба у Црној Гори дели оцене о томе ко је добронамеран, ко ради против српских интереса и ко наводно призива повратак старог режима, онда мора бити спреман и да чује одговор људи који су ту политичку историју проживели много пре него што је он у њу ушао.

Миличић припада генерацији која не може из личног сећања да сведочи о добром делу периода на који се данас позива. Андрија Мандић, међутим, може. И управо је у томе суштина. Док су се током више од две деценије мењала имена странака, коалиција, функционера, портпарола и политичких партнера, Мандић је остајао на челу истог политичког круга. Зато је данас много важније разговарати о његовом билансу него младим сарадницима препустити да објашњавају старијим генерацијама Срба шта су виделе, шта су преживеле и шта би данас требало да сматрају политичким успехом.

Управо због тога Миличићево реаговање представља одбрану много шире политичке позиције НСД-а, да је довољно што Срби данас нису изложени оном степену дискриминације који је постојао у време Мила Ђукановића и да се на основу тога свака озбиљнија критика актуелног стања може прогласити злонамерном. Једно је рећи да је положај Срба бољи него пре 2020. године, а сасвим друго тврдити да су питања због којих је НСД деценијама тражио њихове гласове решена.

Нико ко је живео у Црној Гори током најтежих година владавине ДПС-а не мора да буде подсећан шта је та политика значила за српски народ. Памте се институционална дискриминација, однос према српском језику, националним симболима, Српској православној цркви, запошљавању и политичкој подобности. Памти се и време у којем је национално изјашњавање за многе имало конкретну цену. Али баш због тога није пристојно да се данас та прошлост користи као вечити партијски кредит из којег ће се финансирати сваки компромис НСД-а и свака одлука која нема везе са оним што је та странка годинама обећавала.

Мило Ђукановић више не може да буде универзални одговор на свако непријатно питање. Обични Срби нису са Ђукановићем имали кумовске односе, политичке нагодбе и пословне комбинације. Они су његову власт плаћали, свако на свој начин. Зато је помало увредљиво да их неко данас плаши повратком ДПС-а сваки пут када затраже рачун од оних којима су дали поверење после 30. августа 2020. године. Народ добро зна шта је био ДПС, али исто тако уме да види када се после његовог пада суштинске ствари мењају споро, селективно или никако.

НСД зато данас не треба да доказује да је ДПС био лош. То је већ доказано и на изборима. Треба да покаже шта је сама урадила са политичком снагом коју је добила. Ако су српски језик, традиционална тробојка, равноправност Срба у институцијама, питање држављанства, однос према идентитету, историјском наслеђу и спољнополитичким питањима годинама били темељ политичког програма, онда је после шест година од смене ДПС-а потпуно легитимно тражити прецизан биланс. Не ново саопштење и нову лекцију о Милу Ђукановићу, већ резултат који може да стане на папир и који нико не може да поништи следећом реконструкцијом владе.

Улазак српских политичара у институције јесте значајна промена у односу на године маргинализације, али нечија функција није национално право, а фотеља није институционална гаранција. Чињеница да је неко министар, председник парламента, државни секретар или директор не значи сама по себи да је положај српског народа трајно промењен. Ако се политички успех НСД-а сведе на број њених функционера у систему, онда се врло лако губи разлика између онога што је добро за странку и онога што је добро за народ чијим се интересима та странка легитимише.

Управо на том месту Миличићево реаговање открива највећу слабост данашње политике НСД-а. Уместо да одговори шта је конкретно остварено, он покушава да промени тему и да питање резултата претвори у питање лојалности. Каже нам млађани Миличић ако се критикује НСД, слаби се српски фактор, а ако слабите српски фактор, јачате ДПС. Таква формула можда добро звучи у партијском саопштењу, али у озбиљној политичкој расправи не може да опстане. НСД није српски народ, нити Андрија Мандић има тапију на српски политички интерес у Црној Гори. Србин који тражи одговор од НСД-а није због тога постао присталица ДПС-а, као што критика Мандића није напад на Србију, Црну Гору или српство.

Младом Миличићу треба објаснити што би његове старије страначке колеге, барем оно што је остало, у његовој странци морале добро да памте. Није било тако давно када су медији у Србији били једно од ретких места на којима су српски политички представници из Црне Горе могли несметано да говоре о дискриминацији, положају СПЦ, Закону о слободи вероисповести, притисцима режима и свему ономе о чему се у делу црногорског јавног простора говорило кроз филтер тадашње власти. Тада никоме у врху Демократског фронта није сметало што се о Црној Гори говори ван Црне Горе. Напротив, тај простор је био тражен, коришћен и сматран важним за очување везе са Србијом и српском јавношћу.

Не може зато Србија бити добра када отвара врата, даје простор и пружа ослонац, а постати проблем када из истог тог простора стигне критика. Још мање је политички коректно да се људима и медијима из Србије накнадно приписују мотиви и везе са ДПС-ом само зато што данас постављају питања која НСД не жели да чује. Да није било Србије и њеног јавног простора у годинама када је српски политички фактор у Црној Гори био под најјачим притиском, питање је колико би се глас многих данашњих носилаца власти уопште чуо.

Зато би било боље да се Миличић не обрачунава са Србијом и њеним медијима, већ да Андрији Мандићу пренесе много важнију поруку. Човек који је годинама градио политички имиџ на отпору, непристајању и борби да Срби не буду декоративни додатак туђој власти данас све више делује као политички грудобран Милојка Спајића. Та промена је сувише видљива да би се прекрила саопштењима о мудрости, стабилности и неопходности савезништва. Наравно да политика подразумева компромис и наравно да Срби у Црној Гори не могу водити политику изолације. Потребни су им савезници и међу Црногорцима и међу Албанцима, Бошњацима и Хрватима. Али савезништво није исто што и одрицање од сопственог програма, као што мудрост није синоним за бескрајно одлагање сваког питања због којег би коалициони партнер могао да се наљути.

НСД мора да одговори и на једноставно питање политичке аритметике. Ако парламентарна већина може да преживи и без њених посланика, ако увек постоје резервни партнери који чекају прилику да попуне празно место као што су они у извршној власти попунили она ДНП-а Милана Кнежевића, онда је тим пре необично што се НСД понаша као да ће свака њена озбиљнија политичка иницијатива срушити државу и вратити ДПС. Управо тај страх показује колико је странка временом постала зависна од сопственог учешћа у власти. Уместо да власт користи као средство за спровођење програма, све чешће се стиче утисак да је очување места у власти постало програм сам за себе.

Нека зато млади господин Миличић, када већ говори о томе да Срби данас више нису угрожени, покаже шта ту тврдњу чини трајном. Нека покаже закон, уставну гаранцију, решено питање, системску промену која не зависи од добре воље актуелне већине. И нека при томе не своди српски напредак на страначка запослења, функције и уговоре о раду којима се људи држе у политичкој зависности. Ако НСД заиста жели да покаже да је прекинула праксу ДПС-а, онда треба да покаже да Србин данас може да ради и напредује зато што је грађанин са правима и квалификацијама, а не зато што му је неко из партијске хијерархије учинио услугу коју сутра може да му наплати политичком послушношћу.

Ту је граница између ослобађања народа и просте смене партијских кадрова, па били они и српски. Ако се некадашња дискриминација замени системом у којем се само променио центар из којег се дели милост, онда то није она промена за коју су људи били на литијама, трпели притиске и годинама чекали изборни преокрет. Срби нису тражили своју верзију ДПС-а. Тражили су да престане систем у којем партијска књижица одређује ко има право на посао, напредовање и достојанство.

Још је опасније што НСД својом садашњом реториком постаје један од генератора подела међу самим Србима. Када се људи који постављају питања проглашавају недобронамернима, када се свака критика Мандића тумачи као напад на српску политику, а свако неслагање као рад за ДПС, онда је то покушај дисциплиновања бирачког тела. НСД је некада тражила слободу да Србин мисли и говори без страха од режима па би било трагично да данас сама почне да прописује шта један Србин сме да мисли о Андрији Мандићу да би остао довољно Србин.

И зато је можда најпоштеније да младом Миличићу оставимо право на незреле године, на политичко искуство које тек стиче и на веру у странку којој припада. Али исто тако он мора да остави право онима који памте много више од њега да одбију да им се историја препричава из партијског и скупштинског кабинета. Његова генерација није крива за оно што није могла да памти, али нема право ни да поништава искуство оних који су те године проживели, посебно када то чини у одбрану човека који је кроз све те године био на челу и своје странке и коалиција које је правио.

Андрија Мандић је сувише дуго у политици да би данас иза младих портпарола слао поруке људима који га памте из свих његових политичких фаза. Ако сматра да је његова политика успела, нека покаже биланс. Ако је од некадашњих захтева одустао зато што су околности промењене, нека то каже. Ако је проценио да су функције и стабилност владе важнији од појединих питања која је деценијама истицао, и то је легитимна политичка одлука, али мора бити изговорена пред истим народом чије је гласове тражио на другачијим обећањима.

Оно што више није прихватљиво јесте да се свако питање заврши Милом Ђукановићем, а свака критика прогласи непријатељством према Србима. После шест година од промене власти мерило више није колико је ДПС био лош, већ колико су они који су га заменили добри у остваривању онога што су обећали.

То се, млади господине Миличићу, зове политички рачун. И тај рачун се не испоставља медијима у Србији, аналитичарима, новинарима или онима који вам постављају непријатна питања. Испоставља се српском народу у Црној Гори, који је довољно дуго слушао обећања да би данас имао пуно право да тражи резултате.

Јер фотеља Андрије Мандића, ма колико висока била, није и никада не може бити мерна јединица слободе, равноправности и политичког достојанства српског народа у Црној Гори.

Владимир Вуковић/Политика