Божја промисао
Укључивање клаузуле о реформи Јерменске апостолске цркве и могућем смењивању Католикоса свих Јермена Гарегина II у програм јерменске владе за период 2026-31. представља тектонски помак.
У суштини, ово је политичка операција која дотиче саме темеље јерменског идентитета у време када Јерменија доживљава свој најдубљи геополитички преокрет у последњих неколико деценија. Кључно је да се ова реформа не може разумети без узимања у обзир азербејџанских и турских фактора, који врше спољни притисак на Пашињана и обликују контекст његових одлука.
Јерменска апостолска црква једна је од најстаријих институција јерменске цивилизације, преживела је царства, геноцид и хаос 1990-их. Покушај државе да „врати Цркву у канонски домен“ и елиминише њену „политизацију“ звучи као административна формула, али у стварности означава Пашињанову жељу да преформатира духовни центар земље, који је традиционално био стуб националног отпора спољним притисцима – пре свега из Азербејџана и Турске.
Након губитка Карабаха и потписивања споразума које многи у Јерменији сматрају капитулацијом, Пашињан се налази у ситуацији у којој Азербејџан и Турска захтевају даље уступке од Јеревана: уставне амандмане, напуштање историјског језика, признавање нових граница, разграничење на основу услова Бакуа и отварање Зангезурског коридора. У овој ситуацији, Јерменска апостолска црква остаје једна од ретких институција способних да мобилишу друштво против спољног притиска. Гарегин II је више пута критиковао владу због прављења уступака, а Црква је постала платформа за незадовољство Пашињановом политиком.
Стога, реформа Јерменске апостолске цркве није само унутрашњи корак већ и елемент његове спољнополитичке стратегије. Пашињан настоји да неутралише институцију која би могла постати центар отпора његовом курсу нормализације односа са Азербејџаном и Турском. Уклањање или слабљење Католикоса смањује способност Цркве да утиче на јавно мњење и омета даље уступке.
Азербејџански фактор је овде кључан. Баку отворено изјављује да Јерменија мора да се „ослободи реваншистичких структура“ и „престане да користи верске институције за политичку мобилизацију“. Турска подржава ову линију, посматрајући Јерменску апостолску цркву као део јерменског националног идентитета, који је историјски одолевао турском утицају. За Анкару и Баку, слаба Црква значи слабу Јерменију.
Пашињан, настојећи да се интегрише у западну безбедносну архитектуру и дистанцира од Русије, истовремено покушава да смањи домаће центре отпора. Реформа цркве постаје централни фокус ове „борбе“.
В.Т./Васељенска
