ОД ШТЕДИМЛИЈЕ ДО ЂУКАНОВИЋА: Хрватски наратив и „црногорски домовински идентитет“ у новом прогону свега српског!

Најављено новогодишње гостовање Светлане Ражнатовић у Тивту наишло је на негодовање групе локалних уметника, уз поруке да фолк извођачу није место у једном медитеранском граду. Међутим, претходна новогодишња ноћ са хрватском фолкерком Јеленом Розгом није засметала ниједној тиватској уметничкој души, баш као ни стихови Марка Перковића Томпсона, уз које се бивши председник Црне Горе протеклих дана веселио.

А где дође Тиват?

Где се завршавају Медитеран и Средња Европа, а где почињу Балкан и Оријент, питање је на које су многи етнолози покушали да пруже прецизан одговор. Природне границе на које би се географ позвао, исцртане речним токовима – Дунавом, Савом и Дрином, одавно су потопљене, а бројни освајачи и ослободиоци продирали су како кроз динарску утробу Балкана, тако и кроз Панонску равницу, преплићући погледе на свет, друштвене амбијенте и навике из свакодневице. Ни залутали путник данас не би могао да, са сигурношћу, каже где се током његовог путешествија један свет завршио, а где је други почео, али тиватски уметници спремни су за крижарски рат против свакога ко би поновио речи краља Николе који је „српско море вјенчавао са слободом Црне Горе.“

На самрти ере империја почетком XX века, Југославија се појављује као неуверљиви компромис између умирућег света империја и новорођених етничких држава, као buffer зона у којој ће се строже повлачење граница између светова одложити за време које никада није дошло. Два крвава распада повлачила су политичке границе, али супротстављени светови никада се суштински нису разграничили.

Разграничење светова изостаје зато што сврставање у светове још увек траје, при чему су збивања у Црној Гори еклатантан пример овог процеса. Од деведесетих година наовамо, од Либералног савеза до ДПС-а, реформисани зеленашки федерализам силовито истрајава у сепаратистичком усмерењу чак и након рушења државне заједнице са Србијом из 2006. Творцима против-српског идентитета у Црној Гори постало је јасно да територијална сепарација није довољна за жељени учинак и прекидање културних, образовних, економских, породичних и верских веза са сестринском Србијом, а пораз на изборима 2020. зауставио је Мила Ђукановића у намери да спроведе још једну етапу идентитетске конверзије кроз „црногорски домовински идентитет“.

Хрватски наративни уплив у црногорске кругове сеже до кроатофила и усташког сарадника, Савића Марковића Штедимлије, који је у свом памфлету „Црногорско питање“ заступао ненаучну теорију о хрватском пореклу Црногораца и Црној Гори као Црвеној Хрватској. Нешто ближи садашњици је ХДЗ-ов изборни слоган „Туђман, а не Балкан“ из 1995, којим је хрватско руководство желело да нагласи раскид са источном и искаже недвосмислену припадност западној цивилизацији. Како је ехо артиљерије и рафала утхинуо, популарност српске музике, кинематографије, касније чак ријалити формата и мим културе међу хрватском омладином нагло је почела да расте и није се заустављала. То је довело до новог револта хрватских култур-чистунаца који ће кулминирати новом политичком артикулацијом 2019. године. Кампању Колинде Грабар Китаровић за председничке изборе обележио је неотуђманизам – Хрватска је Средња Европа и Медитеран, а не „регион“.

Млађаним тиватским уметницима Светлана Ражнатовић добродошла је као симболички камен-међаш илити камен-цајкаш њиховом замишљеном медитеранском западњаштву које супротстављају српству као балканизму. „Балкан“, баш као и „Бизант“, термин којим се Анте Старчевић служио у пежоративном описивању Срба, има следећу функцију – српски идентитет приказати као назадан и превазиђен, а заинтересованима понудити, како то Мило Ђукановић обичава да нагласи – „еманципацију“. А такве „еманципаторске“ намере према Црногорцима показао је још Иван Мештровић, чији син Мате је са црногорском јавношћу 2018. поделио очево виђење маузолеја на Ловћену и његовог значаја за изградњу засебног црногорског идентитета.

„Балканско“ и „бизантско“ даље упућује и на православно, што црногорски западоцентрични сепаратизам суочава са кључном унутрашњом противречношћу. Црногорски сепаратисти три деценије симулирају православну цркву кроз НВО „ЦПЦ“, подељену на три струје и три међусобно посвађана изопштеника – Мираша Дедеића, Лава Лајовића и Бориса Бојовића. Климава духовност црногорских сепаратиста, међу којима је немали број вишегенерацијских атеиста, долази у конфликт са растућом тежњом за свеобухватним позападњачењем. Са друге стране, извесно је да Ватикан односе са СПЦ неће кварити због пар десетина хиљада идентитетских пустолова, нити су ови пустолови, услед конфузије која влада у НВО „ЦПЦ“, спремни ни на појединачну, нити на групну конверзију у гркокатоличку или римокатоличку веру.

Било како било, у новогодишњој ноћи Тиват очекује лајање на звезде.
Српске звезде. А на лавеж ваља одговорити песмом „Београд“.

Данило Вучетић
социолог и новинар телевизије Информер