КО СУДИ ТАЧИЈУ: „Међународни“ суд албанског Косова!

У широј јавности у Србији прати се епилог првостепеног суђења бившим лидерима тзв. ОВК, Хашиму Тачију и другим саоптуженима за злочине учињене током периода 1998-2000. године на Косову и Метохији. Суд је усвојио првостепену пресуду у којој је прогласио кривим Тачија, Краснићија, Весељија и Сељимија за ратне злочине на КиМ, и изрекао затворске казне од 25, 25, 18 и 13 година.

Према медијским извештајима, поступак се води пред „Судом у Хагу“, „Специјализованим већима у Хагу“ или једноставно – „Хашким судом“, како се упорно могло чути и на јавном сервису. Међутим, оно што нисмо имали прилике да чујемо јесте пуни назив те институције и каква је њена правна природа, односно о каквом се суду заправо ради.

Треба да знамо да на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија, која се и даље налази под привременом међународном управом успостављеном Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН из 1999. године, од 2015. године делује правосудна институција под називом „Специјализована већа Косова“ и „Канцеларија специјализованог тужиоца“.

Иако често настоји да буде представљена као међународни суд, ова институција у правном смислу није суд УН, нити међународни трибунал попут Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију. Напротив, Специјализована већа су успостављена унутар правног система самопроглашеног Косова, али под снажним политичким и институционалним утицајем Европске уније. Суд формално припада косовском правосуђу, али му је седиште измештено у Хаг, а чине га међународне судије и тужиоци.

Специјализована већа

Већина академских радова, Специјализована већа Косова третира као међународни, односно хибридни суд, полазећи од чињенице да у њиховом раду постоје одређени елементи интернационализације, попут страног судског и тужилачког особља.

Ипак, сматрамо да за квалификацију Специјализованих већа као међународног или хибридног суда не постоји чврст правни основ. Ангажовање страних судија и тужилаца само по себи не може пружити овим телима међународни карактер. Напротив, та околност пре одражава специфичан међународноправни положај Косова и Метохије, који се, у складу са важећом Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН, и даље налази под међународном управом.

Зашто Специјализована већа Косова нису ни хибридни ни међународни суд? Класични хибридни судови, попут оних за Сијера Леоне, Либан или Камбоџу, настајали су уз директно учешће УН, најчешће резолуцијама Савета безбедности или одлукама Генералне скупштине УН. Они су представљали спој домаћег и међународног правосуђа, али са јасним међународним легитимитетом. Код Специјализованих већа Косова тај елемент изостаје. УН нису учествовале ни у њиховом оснивању ни у њиховом функционисању. Управо та чињеница представља кључну разлику у односу на класичне хибридне механизме.

Разлике су још упадљивије када се Специјализована већа упореде са међународним кривичним судовима и трибуналима. Хашки трибунал за бившу Југославију и Трибунал за Руанду основани су резолуцијама Савета безбедности УН и деловали су као независна међународна тела, ван оквира било ког националног правног система. Исто важи и за стални Међународни кривични суд, који је настао уговором држава које признају његову надлежност и функционише независно од било које појединачне државе.

Специјализована већа Косова, међутим, формално су део локалног правосудног система самопроглашеног Косова. Она доносе пресуде „у име народа Косова“, основана су по косовским законима и функционишу у оквиру косовског уставног поретка, иако су физички измештена у Холандију.

Структура овог суда има класичан унутрашњеправни облик. Организован је кроз панеле који су еквивалентни основном, апелационом, врховном и уставном суду, што није карактеристика међународних или хибридних судских механизама. Чињеница која додатно потврђује укорењеност овог суда у правном поретку тзв. Косова, јесте то што Панел Уставног суда има овлашћење да тумачи Устав Косова у питањима која се односе на рад Специјализованих већа и Специјализованог тужилаштва.

И сам назив институције – „Специјализована већа Косова“, упућује на њено порекло у правном поретку Косова. Није реч о „већима за Косово“, што би имплицирало спољни, међународни механизам, већ о већима Косова, односно телу које произлази из тог система и њему припада. Стога, прећуткивање пуног назива ове институције у медијском простору има за последицу стварање заблуде да је реч о наставку или продужетку некадашњег Трибунала за бившу Југославију.

Легитимизација ОВК

Предмет против Тачија, Весељија, Сељимија и Краснићија најзначајнији је поступак који се тренутно води пред овим Судом, што захтева неколико додатних напомена.

Прво, Савет безбедности УН је у Резолуцији 1160 из 1998. године указао на деловање тзв. ОВК као терористичке организације, која угрожава мир и безбедност. Ипак, у поступцима који се воде пред специјализованим већима Косова, а посебно у оптужници против Хашима Тачија и саоптужених, Тужилаштво ту организацију представља као побуњенички или народноослободилачки покрет (KSC, KSC-BC-2020-06, пас. 19), која је у неком аспекту одговорна за убиства „опонената ОВК“.

Под овом необичном и тенденциозном формулацијом, Тужилаштво има у виду „цивиле српске, ромске и албанске националности“. У оптужници је пренебрегнута чињеница да је подстрек да се злочини тзв. ОВК расветле, представљао извештај Дика Мартија, специјалног известиоца Савета Европе, који је 2010. године изнео тешке оптужбе о злочинима тзв. ОВК, укључујући трговину људским органима, тајне затворе и мучење Срба, Рома и Албанаца лојалних српској држави. Таквих оптужби у Оптужници и Пресуди није било.

Првостепено веће је саоптужене Албанце осудило за учињен ратни злочин, али не и за злочин против човечности. Ратни злочин Тачија и других укључује противправно лишавање слободе, сурово поступање и убиства, међутим, Суд није нашао да је „изван разумне сумње“ доказан распрострањен или систематичан напад усмерен против цивилног становништва, што је кључни услов за постојање злочина против човечности.

Друго, на челу тима одбране налази се Лука Мишетић, некадашњи адвокат Готовине и Маркача, које је Међународни кривични трибунал за бившу Југославију ослободио кривице за злочин Олује. Одбрана се слично поставила и у случају Тачија, закључујући да „Тачи као премијер није имао овлашћења да самостално доноси одлуке“, јер је „ефективну власт на Косову 1999. године имао УНМИК“. Такође, тврде да Тужилаштво није ваљано доказало ни постојање удруженог злочиначког подухвата из оптужнице.

Интересантно је образложење којим је Жалбено веће Хашког трибунала ослободило Готовину и Маркача. Суд није утврдио „изван разумне сумње“ да су поменути хрватски званичници командовали операцијом Олуја. Дакле, иако постоје докази, постојала је извесна доза сумње у њихово укључење у ланац командне одговорности. У овом контексту, „сумња“ означава постојање бар једне алтернативне могућности, другачијег тумачења доказа које би могло ослободити оптуженог. Суд није порицао да је злочин учињен, већ да за њега нема одговорних (!). Трибунал је поништио првостепену пресуду и ослободио кривице Готовину и Маркача.

Постоји бојазан да је тако нешто очекивани сценарио и у случају Тачија и саоптужених: ослобађајућа другостепена пресуда или преиначење у корист осуђених, на знатно нижу казну затвора. У том случају, сходно чувеном начелу ne bis in idem (не судити двапут о истом), са причом о злочинима тзв. ОВК би се завршило, а Албанци ваљано „суочили са својом прошлошћу“ као један од политичких захтева за „европску будућност“.

Првостепено веће је саоптужене Албанце осудило за учињен ратни злочин, али не и за злочин против човечности

Тако би тзв. ОВК прошла пут легитимизације, од терористичке групе до организованих побуњеника који су представљени као борци за слободу. У крајњем исходу то би значило да је тзв. Косово држава владавине права која почива на закону, а закон на Косову важи за све, па и за сам врх власти.

Посматрано кроз призму међународног правног поретка, косовски систем у коме делује ова институција, није признат и не постоји. Због тога Република Србија не би требало да се ослања на правду „косовског суда“, а јавност у Србији не би требало претерано и прерано да јој се радује. Како Србија и бројне државе међународне заједнице нису признале независност тзв. Косова, утолико пресуде косовских судова нису обавезујуће за Србију.

Злочини тзв. ОВК, извршени су на територији Србије, а учиниоци су (били) држављани СРЈ, односно Србије, тако да једина надлежност припада Републици Србији. Сарадња Србије са Специјализованим већима Косова, подразумевала би признавање косовског правног поретка, а тиме и de facto признавање независности самопроглашене државе Косово. Стога остаје нејасно помпезно медијско извештавање из „Хашког суда“, где се „суди бившим лидерима ОВК“. Како смо имали прилике да претходно образложимо, реч је о суду тзв. Републике Косово, формираном уз политичку подршку Европске уније, а никако и међународном суду, нити суду са међународним легитимитетом.

Милица Илић/Нови Стандард