БОКЕЉИ О СЕБИ (1848. ГОДИНА): Бока Которска „припада по положају, по историји, по језику, и по племену већег броја Славенскои-Србскои народности“!
Револуционарна 1848. година представљала је прекретницу у политичкој и националној историји Европе, па тако и јужнословенских народа у оквиру Хабзбуршке монархије. У вријеме када су се постављала питања националног уједињења, политичких права и будућег државног уређења, посебно мјесто заузима одговор Бокеља Хрватском сабору, који представља значајно свједочанство о тадашњем идентитету и политичком опредјељењу становника Боке Которске.
Након што је Хрватски сабор затражио уједињење Далмације са Хрватском и Славонијом, представници бокешких општина од Херцег Новог до Паштровића окупили су се 13. јуна 1848. године у Прчању. Према историјским приказима, на збору је учествовало око 400 представника, који су разматрали политичку будућност Боке и однос према захтјевима из Загреба.
У свом одговору Бокељи су изричито нагласили своју посебност ријечима: „Најперва и наисветиа наша дужност та е јавити пред свијетом да ми Далматинци ниесмо, но Бокези.“ Ова реченица представља суштину њиховог политичког става: они су истицали да имају сопствени регионални идентитет и да се њихова политичка будућност не може одређивати без уважавања историјских и посебних интереса Боке.
Још значајнији дио одговора односи се на народносну припадност. Бокељи су навели да Бока Которска „припада по положају, по историји, по језику, и по племену већег броја Славенскои-Србскои народности“. Ова формулација представља важан историјски доказ да је међу представницима бокешких општина 1848. године постојала и била јавно исказана словенско-српска народносна идентификација. Посебно је значајно што се позивају на историју, језик и поријекло, односно на елементе које су сматрали темељима своје народне припадности.
Истовремено, одговор Бокеља не представља апсолутно одбацивање сваког облика јужнословенског уједињења. Напротив, у документу се истиче да се Бока не би противила уједињењу словенских, односно југословенских земаља под царском круном, уколико би оно било остварено без наметања туђинских националних утицаја. Међутим, Бокељи су нагласили да тадашње околности не допуштају да ради таквог уједињења жртвују независност своје народности. Из тога произлази да су били спремни да разматрају ширу заједницу јужнословенских народа, али не и рјешење које би угрозило њихову посебност и право да сами одлучују о својој политичкој будућности.
Посебну историјску тежину овом догађају даје чињеница да је скуп одржан у Прчању, мјесту са снажном католичком традицијом, у простору фрањевачког самостана, а да се као домаћин помиње прчањски капетан Антун Сбутега. Ова околност показује да се народносна идентификација не може једноставно изједначити са вјерском припадношћу. Католичка вјера сама по себи није искључивала словенско-српско народносно опредјељење, као што ни православна вјера не објашњава аутоматски све политичке ставове појединца. Ипак, став представника на овом збору не треба без додатних извора механички преносити на сваког становника Боке.
За проучавање овог догађаја посебно су значајни радови Ника Луковића, „Велика народна скупштина Бокеља 1848“, објављен у часопису Историјски записи на Цетињу 1948. године, као и студија Павла Буторца „Бока Которска према народноме покрету у револуционарној години 1848“. Ови радови представљају важну основу за разумијевање политичких прилика, састава скупа и односа Бокеља према тадашњим националним покретима.
Израз „Славеносрби“, односно формулација „Славенскои-Србскои народности“ у самом одговору, мора се тумачити у историјском контексту XIX вијека, када национална терминологија још није била у потпуности уједначена. У овом конкретном документу тај израз не означава само општу припадност словенском свијету, већ садржи и изричито позивање на српску народносну припадност. Зато документ има посебну вриједност за проучавање развоја српске националне идеје у Боки Которској.
Ипак, научна прецизност захтијева да се нагласи како овај документ најнепосредније свједочи о ставу представника бокешких општина који су учествовали у збору. За потпунију слику народносне свијести свих становника Боке потребно је узети у обзир и друге историјске изворе, укључујући архивску грађу, црквене и школске записе, приватну преписку и тадашњу штампу.
У коначном сагледавању, одговор Бокеља Хрватском сабору из 1848. године представља значајно свједочанство о политичкој самосвојности Боке, о њиховом настојању да очувају посебан регионални идентитет и о словенско-српској народносној идентификацији коју су њихови представници јавно исказали. Истовремено, документ показује да су Бокељи били спремни да разматрају шире јужнословенско уједињење, али само под условима који не би угрозили њихову народну посебност и политичку самосталност.
Због тога овај догађај није важно посматрати само као одбијање захтјева Хрватског сабора, већ и као израз тадашњег схватања Бокеља да се њихова будућност мора заснивати на уважавању локалног идентитета, историјског искуства и народносног опредјељења. Управо у том споју регионалне посебности, словенско-српске идентификације и условне отворености према јужнословенском уједињењу лежи трајни историјски значај одговора из Прчања.
Српска24.ме
