Славни војсковођа Блажо Бошковић

У брдима изнад Даниловграда, у селу Орја Лука, 1860. године родио се Блажо Бошковић, син сенатора Баја. Већ са шеснаест година, кад је Црна Гора поново кренула на Турке, младић се сам пријавио у добровољце. На Вучјем долу 1876. показао је ону врсту храбрости која се у племену Бјелопавлића није заборављала — и од тог дана његов пут више није био обичан.После рата добио је чин потпоручника и убрзо се нашао на Цетињу, прво као ордонанс, па као командир књажеве гарде. Године су пролазиле у сенци двора, али Бошковић није остао дворски официр. Књаз Никола га је 1907. поставио за команданта Бјелопавлићке бригаде, а три године касније и за управитеља Никшићке области, где је у истим рукама држао и цивилну и војну власт.

До 1911. већ је командовао Другом дивизијом црногорске војске. Уз то је био судија Великог војног суда, члан Ратног савјета и два пута именовани посланик у скупштини. У војсци га нису волели само због чина: говорило се да је, после Јанка Вукотића, један од ретких који уме и да води људе и да их чује.Кад је 1912. избио Први балкански рат, Бошковић је кратко држао Зетски одред пред Скадром, пре него што је то место преузео престолонаследник Данило. Осмог октобра, првог дана операција, командовао је главном колоном која је требало да удари на турске положаје код Дечића. После обиласка терена, у близини шатора принца Петра, погинуо је. Како тачно — никад није јасно речено. Сахранили су га тајно, без војних почасти и без свештеника.Та смрт је у Црној Гори остала отворена рана. Човек који је имао глас и везе у северној Албанији, кога су војници слушали, нестао је баш кад је поход на Скадар тек почињао. Операције су после тога успориле, а прича о Блажу Бошковићу прешла је из службених извештаја у летописе и у оно што се и данас прича пола гласом: да је један од најбољих црногорских команданата тог рата страдао под околностима које историја још није до краја расветлила.

Компас инфо