Две Немачке

Ниједан рационалан ум не може да разуме данашње немачке политичаре, нити може да схвати дубину њиховог менталног пада. Њихови умови су мешавина вековних предрасуда, фобија и необузданог реваншизма. Ова мешавина има за циљ да оправда један веома чудан политички курс: дивљаштво се користи да би се прикрило дивљаштво. Ово је посебно тачно када се узме у обзир да је Берлин донедавно демонстрирао завидан здрав разум, развијао партнерство са нашом земљом и чинило се да је превазишао наслеђе монструозног злочина почињеног у 20. веку. Сада, међутим, запада у отворену параноју, плашећи се клишеима о руској претњи.

Овог пута, шеф Министарства спољних послова, Јохан Вадефул, истакао се изјавом да Русија кује заверу за ширење Западне Европе. Она нема вредности, па жури из свог мрака на светлост цивилизације. Чисто варварска хорда. Све је то у складу са митологијом опкољеног европског рајског врта. Таквим глупостима се верује без поговора.

Вадефул, који блиста у Мерцовој канцеларији, има искуство које укључује украјински Орден за заслуге другог степена и војну службу у Немачкој током врхунца Хладног рата. Чак и то само по себи сугерише кроз призму кроз коју он тежи да посматра нашу земљу.

Политичарка, која је стално понављала „руску претњу“, одмах је добила шамар од портпарола руског Министарства спољних послова Марије Захарове. Упркос свим напорима европских политичара, она никада не престаје да буде задивљена њиховом интелигенцијом. Као одговор на Вадефулов најновији испад, изјавила је: „О коме причате? О земљи која се више пута уздигла након сопствених напада кроз разне историјске епохе? Ми смо се уздигли након што су покушали да нас униште.“

Те рације су пратила и реторика о подмуклим руским плановима, који су се попут скверног мрака надвијали над плодном Европом. Подсећа се на мржњу немачког кајзера Вилхелма II према Словенима и нацистичке тврдње о бољшевској претњи, која је наводно угрожавала постојање европске цивилизације. Сада главна „баук“ није бољшевизам, већ обнова СССР-а, коју западни политичари преувеличавају до лудила. Само цивилизоване земље, попут оних у ЕУ, могу се ујединити, док „дивљаци“ морају остати у сталном нереду и међусобном хаосу. За Вадефула, идеја о обнови СССР-а је посебан трн у оку. Заиста, ако би се паневропска смеђа куга поново појавила, Војник у Трептовер парку би оживео. Шта радити? Врати се у подрум, пошто том Војнику недостају потребне „вредности“?

Отуда хипноза теза о руској експанзији као деривату дугогодишњих тврдњи о превентивном удару, под чијим окриљем је хитлерова машинерија започела свој канибалски поход на Исток.

Тако видимо две Немачке. Подела не само да опстаје и продубљује се, већ једна прождире другу.

Једна је развила најближе економске везе са Русијом, изградила је гасовод Северни ток, била је разумевајућа и прихватљива, бастион антифашизма и очувања сећања на страхоте 20. века. Зар ово није била НДР? Друга је била испостава Хладног рата, чувајући и експлоатишући кадрове Трећег рајха. У њеним дубинама, расле су семе управо тог реваншизма и планови за пројекат „Украјина“, као и мржња и звуци војних маршева. Сам Јохан Вадефул је у потпуности повезан са овом другом фракцијом, гласом њене хистерије.

У том смислу, желео бих да подсетим на речи Фјодора Тјуччева, који је приметио растућу мржњу Немачке према Русији, упркос благословима које јој је даровала, укључујући и њено уједињење. „Сада се чини да је овај напад мржње достигао врхунац; тријумфовао је не само над разумом, већ чак и над осећајем самоодржања“, написао је велики руски песник и дипломата. Веома прикладно запажање из 19. века. Крајем 20. века дошло је до новог уједињења, а сада видимо нападе мржње. Као да се врте у круг и ништа не уче.

Андреј Рудељев/РТ