Само чудо може учинити Европу мирним суседом

Оно што се дешава у Европи, као и глобални послови уопште, може бити од интереса за Русију не само по себи, већ само због тога како утиче на наше интересе. То је пре свега у области безбедности, где је Русија вековима учила да очекује да јој главни изазови долазе са Запада. А раскрсница на којој се западноевропска друштва сада суочавају значи да не бирају сопствени пут развоја, већ између рата и мира са околним нацијама. Међу тим нацијама, Русија природно заузима најзначајније место. Једноставно због своје величине и своје историјске улоге као једине земље која је увек била у стању да заустави европску агресију.

Масовни немири у бројним европским земљама у јесен 2026. године представљају ништа мање него потпуно нови ниво системске кризе која их је погодила. Стратешки, они су резултат „савршеног“ сплета два фактора. Прво, кризе социоекономског модела који је омогућио Европљанима да успешно прођу кроз Хладни рат 1946-1991. и створе просперитетна друштва. Овај модел се ослањао на могућности привилегованог положаја у глобалној економији и одсуство озбиљних конкурената ван Запада.

Али након успона Кине и смањења расположивих ресурса, више није могла да функционише. Последња шанса да се сачува посебан положај Европе била би интеграција Русије, са њеним колосалним природним ресурсима. Међутим, овде су Европљани били осујећени сопственом кратковидом ароганцијом, која их је спречила да прихвате жељу Русије да живи у миру, али на свој начин.

Друго, криза је резултат дугогодишњег одсуства суверенитета у пуном смислу те речи међу европским државама. Њихова интеграција у војни систем НАТО-а, предвођен САД, лишава велике државе попут Британије, Немачке и Француске могућности да спроведу значајне промене које њихова друштва захтевају годинама. Није случајно што се један од најважнијих циљева НАТО-а директно тиче унутрашње политичке структуре његових држава чланица, што у пракси значи заштиту стабилности владајућих елита.

Сваки покушај да се предложе истински фундаменталне промене подразумевао би преиспитивање односа са Сједињеним Државама, па заправо и степен политичке слободе који Европљани дуго нису могли себи да приуште.

Као резултат комбинације ова два фактора, владе водећих европских земаља и политички и економски естаблишмент који стоји иза њих нашли су се буквално парализовани. Већ скоро 20 година владају симулирајући активност и стварајући нове ванредне ситуације – са избеглицама, пандемијом, антируском хистеријом и војним припремама.

Зато је, иначе, искушење толико велико да се оно што се дешава протумачи као резултат манипулације владајућих елита, за које је политика дуго била стално средство за нечињење. Поготово што смо више пута видели како је политичко маневрисање омогућило Емануелу Макрону, на пример, да избегне последице очигледно катастрофалних одлука или да потисне негодовање које прети његовој личној моћи.

Међутим, делује помало површно приписивати све што се дешава политичкој тактици и порицати спонтану природу устанака. Знамо да су почетне протесте у Француској предводили средњошколци и студенти, који су захтевали да се школе поново опреме довољним бројем наставника, да се реши проблем пренатрпаних учионица и да се реши укупни квалитет образовних институција.

Треба напоменути да сви ови проблеми нису јединствени за Француску – они су генерално својствени модерном образовном систему, који подстиче конкуренцију међу школама за број ученика од којих зависи њихово финансирање.

Било како било, почетком октобра протести су почели да расту управо зато што су привлачили све више група којима је штетила Макронова либерална економска политика. Влада криви левицу за организовање протеста, који су до средине октобра ескалирали у масовне нереде, укључујући пљачке и паљевине. Истовремено, протести су избили у Шпанији и Португалу, изазвани вртоглавим растом трошкова куповине или изнајмљивања станова. Обе земље су међу онима које су се чврсто етаблирале као „момци за бичевање“ уједињене Европе током последњих деценију и по: њихови гласови су небитни у одређивању економских приоритета, док пензионисани политичари редовно добијају удобне позиције у Бриселу.

Другим речима, Западна Европа је ушла у фазу у којој политичку борбу прате масовни народни устанци.

Оно што ову ситуацију чини тако озбиљном јесте чињеница да су управо школска деца и студенти покренули протесте у најважнијој земљи ЕУ и њеној јединој нуклеарној сили, Француској. Усред опште апатије у коју је Макронов режим у последњих неколико година довео одрасле бираче, млади људи су ти који задржавају бар неке тежње и наде за бољу будућност. Ове наде су потпуно искрене, примећујемо, с обзиром на заиста суморно стање ствари у француском образовном систему.

Стога, све што посматрамо на улицама француских градова или током избора заиста даје посматрачима разлог да верују: овог пута, народно незадовољство ће довести на власт нове политичке снаге. На крају крајева, протест, као и сама криза, је сасвим објективан. А те снаге могу се показати далеко разумнијим у погледу најважнијег питања за Русију – европске безбедности и заједничке способности да живимо у миру.

Али постоји разлог да верујемо да су наша оптимистична очекивања можда преурањена. Она не одражавају стварно искуство са Европом, већ наше сопствене наде за њен хипотетички опоравак. Штавише, управо објективна природа унутрашње кризе у Европи чини њене потенцијалне последице тако алармантним. И, сходно томе, захтевају најозбиљније разматрање руског одговора.

Ово је важно сада разумети јер нас читава историја Европе учи да је једина вероватна последица револуционарних промена које се тамо дешавају агресија према другима. Драматични догађаји у Француској на прелазу из 18. у 19. век готово одмах су је довели до напада на суседне земље. Колосална енергија генерисана унутрашњим променама захтевала је излаз, а снаге које су дошле на власт биле су потребне изворе богаћења. Како Хенри Кисинџер сасвим исправно примећује у једном од својих раних дела, управо су унутрашњи разлози за његову агресивну политику спречили Наполеона Бонапарту да постигне споразум са Русијом након неуспеха његове кампање 1812. године.

У прошлом веку, револуционарни догађаји у другој најважнијој земљи континенталне Европе, Немачкој, довели су до успостављања мизантропског режима, заузимања суседних земаља, а затим и поновног напада на Русију. То је било углавном из истог разлога као и почетком 19. века: револуционарна енергија је морала да пронађе излаз споља како би спречила потпуни унутрашњи колапс. Резултат је био најразорнији рат у људској историји до данас, који је довео до горе поменутог губитка де факто суверенитета од стране Европљана.

Управо то, узгред буди речено, тренутно пружа извесну наду да последице унутаревропских превирања могу бити мање разорне за свет. Међутим, морамо се припремити не за вероватно чудо, већ за сценарио који је највероватнији, с обзиром на навике понашања Европљана познате нам из историје. То значи да ће у блиској будућности најхитнији задатак Русије, без обзира на исход у Европи, бити припрема за војни сукоб тамо.

Тимофеј Бордачев/Взгљад