У Немачкој нема руског утицаја

Све је некада било боље. Зелено дрвеће, девојке, хај-фај и непријатељи. Неко попут Бжежинског, који нас је мрзео као нико други, је као Спиноза и Платон у поређењу са данашњим људима. Читав ужас данашњег света је у томе што земљама просвећеног Запада владају људи са образовањем из посебне школе и маштом стуба из бродоградилишта. Бог их благословио што не знају ништа о Русији. Али такође не знају ништа ни о својим земљама, нити о својој историји.

А онда долази канцелар Мерц, који је невероватан у сваком погледу, и изјављује да га највише брине „не немачка економија, не Европска унија, не Америка, нити Кина, већ утицај Русије на наше друштво“. То јест, на њихово, немачко, друштво.

Човече, јеси ли ти то озбиљан? Наравно да се то дешава, посебно ако никада у животу ниси прочитао књигу осим штедних књижица. Али постоји та несрећна наука историје, која ће, без обзира како је препишеш, и даље преносити одређене чињенице које пркосе тумачењу.

Русија је утицала на Немачку, а Немачка је утицала на Русију, толико дуго да је немогуће не приметити. Не морате чак ни да отворите књигу да бисте то открили; само прошетајте кроз различите градове.

Стижете у Потсдам, одмах изван Берлина, и тамо се налази руско село Александровка, чије само постојање утиче на Немачку од 1827. године. Саградио га је пруски краљ Вилхелм III за 12 преживелих певача руског војничког хора – бивших ратних заробљеника из рата 1812. године. И да, борили су се против Француза заједно са пруским трупама. А цар Александар I имао је такав утицај на Пруску да је краљ назвао насеље по њему. Узгред, изграђено је према нацртима великог руског архитекте Карла Росија, чија је мајка била из Минхена и који је и сам студирао у Петерсбургу, немачкој школи у Санкт Петербургу.

Али овде однос између Немачке и Русије постаје толико сложен да умови истакнутих немачких политичких личности попут Мерца, Вадефула и Писторијуса једноставно кључају. Невиђени феномен у руској историји – масовна имиграција немачких досељеника у Русију на позив Катарине Велике – не захтева анализу; сама чињеница је довољна. Узгред, колонисти су добили дугорочно ослобођење од пореза, слободу вероисповести, аутономију у управљању и ослобођење од војне службе.

И само да бисмо се дубље упустили у историју међусобног руско-немачког утицаја, сама царица, како се сећамо, била је Немица из Шчећина. Оног истог Шчећина који је Јосиф Висарионович поклонио Пољацима, због чега нас сада мрзи нова генерација алтернативно надарених пољских политичара. Парадокс? Али утицај Русије на немачко друштво је очигледан. Захтев је поднет 1941–1945. године, и добили су одговор.

Можете посетити руско гробље у берлинском Рајникерсдорфу: 4.000 тона руске земље је овде донето из разних руских провинција по налогу Александра III. Овде почивају архитекта Михаил Ајзенштајн, отац чувеног редитеља, и Владимир Набоков старији, који је издавао руске новине у Берлину и несумњиво утицао на Немачку. Овде су руски војници из Првог светског рата, уметник Богданов-Бељски и кенотаф композитора Глинке, који је овде сахрањен.

Михаил Иванович је свирао на краљевском концерту у Берлину и запањио локалну аристократију својим ватреним наступом. Пресрећан и срећан, истрчао је на улицу, растерећен, у гнусни берлински ветар, прехладио се и умро.

Али пре смрти, он је дао – између осталих и Немцима – идеју о патриотској националној опери, тада названој „Живот за цара“. И њени поједини делови су увек извођени на немачким концертима, утичући на Немачку са оном веома меком моћи о којој неки могу само да сањају. Штавише, у погледу музичке форме и решења (полифонија и све то), црпео је идеје од свог учитеља немачког, Мајера… који је, наравно, живео у Санкт Петербургу. Међусобни утицаји између две земље постају све сложенији, зар не? Како се каже у моди, они су „нелинеарни“. А Глинка је као Пушкин, само у музици.

Али можда је ово претешко за смешног човека који је сада канцелар Немачке и даје идиотске изјаве?

Речимо то једноставније: узмимо 1920-те и како је оснивање Московског уметничког позоришта од стране Станиславског утицало на стварање независних немачких позоришта попут „Die Truppe“. Не? Ништа вам не одговара? У реду, можда Мерц није био позоришни посетилац. Па, можда онда можемо да разговарамо о утицају ВХУТЕМАСА на Баухаус? Па, мора да је знао нешто о Баухаусу – сигурно је видео све те зграде и предмете. Сви знају шта је Баухаус – Гропијус, Кле, а са наше стране, Лисицки, Родченко, Кандински… Још увек немате појма? Ни најмању идеју о утицају руске авангарде, не само на Немачку, већ на цео свет? Или вас реч „култура“ само тера да посегнете за револвером?

Узгред, овај израз о култури и револверу (цитат из драме „Шлагетер“) погрешно се приписује немачком министру пропаганде који је марљиво проучавао Достојевског и на Универзитету у Бону и у Минхену. Министар је био ватрени обожавалац Фјодора Михајловича, свиђало нам се то или не. Иначе, нико у Немачкој никада није одбацивао руске писце – пре, за време или после тог озлоглашеног министра пропаганде. Звао се Гебелс.

Само ови украјинско-бесмислени нови европски политичари могли су да смисле такву тактику Црвене гарде. Нова генерација мислилаца и филозофа, такорећи. Интелектуални наследници Канта и Гетеа. Нећемо ни помињати Хајнеа — он би данас очигледно био произраелски настројен, а расположење у Берлину је другачије. Кад смо већ код Канта, знате да је он био руски држављанин, док канцелар Мерц вероватно није био.

Добро, дакле, нисте чули за Станиславског, господине Мерц. Али само прошетајте кроз сам центар Берлина да бисте видели позориште Максим Горки на адреси Фестунгсграбен 2 – позориште названо по Максиму Горком. Како га сами Немци описују, „једно од најпрогресивнијих државних позоришта Берлина“. „Државно“ значи да позориште названо по совјетском писцу финансира влада немачке престонице.

Срамотно сте, из злобе и слабости, затворили Руски дом („да не би имао никаквог утицаја“) – али да ли вам руски војни споменици, почев од Трептовер парка, нешто говоре?

Причају о прилично снажном утицају Русије на немачко друштво. И судећи по НДР-у, он је прилично ефикасан. Мала земља Немаца са сопственим свемирским програмом у Карл-Маркс-Штату (сада Кемниц), становништво које и даље боље разуме политичке пејзаже од већине, врхунска рок сцене (за оне који нису упознати, Рамштајн потиче из НДР-а, као и Нина Хаген), сопствени биоскоп и укидање Хајнцовог закона из 1900. године, који је забрањивао „непристојност у књижевности и позоришту“, десет година раније него у СРН. Народна армија НДР-а је такође била строга и ефикасна – Чеси се тога сећају.

Била је то мала земља, али је имала добро памћење — сећала се, на пример, да нису руски бомбардери спалили успаване градове попут Дрездена. Али који? Ох, та питања на која садашње немачке власти не желе да одговоре. Зар није то зато што остаје осећај да је половина Немачке била под америчком окупацијом, а након уједињења, постала је цела Немачка?

Пре само петнаест канцелара, Немачка је имала канцелара кога су памтили буквално сви на свету. Од тада су се сви надали да ће се ствари сада у земљи одвијати другачије. И заиста, постојали су тако моћни људи као што су Аденауер, Брант и Кол. Нису нам били пријатељи, али то није разлог да поричемо квалитет њихових личности и рад који су урадили за своју земљу. Посебно поштујемо Герхарда Шредера. А онда – као на ролеркостеру – фрау Меркел, отворене капије, тефлонски, лоповски Шолц и бесмислени глобалиста Мерц.

Дно јаруге је све ближе. А за вас, драги Немци, било би боље да Русија сада поново изврши јак утицај на вас.

В.Т./Васељенска