Штрбац: Пресуда за „Олују“ Хашког трибунала пример селективне правде

Саво Штрбац (Фото:Антонио Ахел/ATAImages)
Председник Документационо-информационог центра „Веритас“ критиковао је ослобађајућу пресуду Анти Готовини и Младену Маркачу, донету 16. новембра 2012. године.
Хашки трибунал није остварио ниједан од циљева због којих је основан, а другостепена пресуда у предмету „Олуја“, којом су на данашњи дан 2012. године ослобођени хрватски генерали Анте Готовина и Младен Маркач, представља пример поступања супротног тим циљевима, изјавио је данас председник Документационо-информационог центра „Веритас“ Саво Штрбац.
Он је за Танјуг рекао да су основни циљеви оснивања Хашког трибунала били кажњавање починилаца ратних злочина, обезбеђивање правде за жртве, спречавање будућих сукоба и допринос помирењу у региону.
Штрбац је навео да је, према подацима које је изнео, од укупно 151 оптуженог пред Хашким трибуналом са подручја бивше Југославије, 109 било српске националности, док је међу 93 осуђених било 66 Срба.
„Србима је изречено 1.150 година затвора, плус седам доживотних робија. То је много, много више у сваком погледу него свима осталима на овим подручјима“, рекао је Штрбац.
Он је подсетио да је о селективној правди говорио и на тематској седници Генералне скупштине Уједињених нација 10. априла 2013. године.
„Своје излагање тада сам закључио речима да је селективна правда исто што и неправда“, навео је Штрбац.
Говорећи о ослобађајућој пресуди хрватским генералима, подсетио је да су Готовина и Маркач првостепеном пресудом једногласно проглашени кривим за учешће у удруженом злочиначком подухвату, чији је циљ, према налазима тог већа, био присилно и трајно уклањање српског становништва са подручја Крајине.
Штрбац је навео да је, према првостепеној пресуди, на челу тог подухвата био тадашњи хрватски председник Фрањо Туђман, који није био оптужен јер је преминуо пре подизања оптужнице.
„Онда смо имали другостепену пресуду која је донета прегласавањем, три према два“, рекао је Штрбац.
Објаснио је да у Хашком трибуналу судије могу учествовати у првостепеним и жалбеним већима у различитим предметима, при чему првостепено веће чине троје, а жалбено петоро судија.
Према његовим речима, двоје судија жалбеног већа залагало се за потврђивање осуђујуће пресуде, док је одлука о ослобађању донета већином гласова.
Штрбац је изнео тврдњу да је судија Мехмет Гинеј првобитно намеравао да подржи осуђујућу пресуду, али да је, како тврди, под утицајем тадашњег председника Трибунала Теодора Мерона променио став.
Он је оценио да би другачије гласање довело до потврђивања првостепене пресуде и другачијег правног исхода поступка.
„Ми кажемо и данас да је то злочиначка и геноцидна акција. Наравно, Хрвати имају ослобађајућу пресуду и третирају је тако да им је она опрала све мрље, да је чиста као суза“, рекао је Штрбац, износећи став „Веритаса“ о војној операцији „Олуја“.
Осврћући се на разлоге укидања првостепене пресуде, Штрбац је посебно указао на такозвано правило од 200 метара.
Према његовим речима, првостепено веће је приликом оцене законитости артиљеријских напада полазило од критеријума према којем се гранате које падну више од 200 метара од утврђеног војног циља могу сматрати показатељем незаконитог гранатирања.
Тај критеријум примењен је приликом разматрања артиљеријских напада на Книн, Бенковац, Грачац и Обровац током операције „Олуја“ у августу 1995. године.
Штрбац је навео да је током жалбеног поступка група од 12 високих војних официра и правних стручњака из САД, Канаде и Велике Британије затражила да учествује у поступку у својству пријатеља суда, оспоравајући примену тог критеријума.
Према његовој оцени, иако је жалбено веће одбило њихов захтев, аргументи које су изнели утицали су на коначну одлуку.
Жалбено веће је у пресуди од 16. новембра 2012. године одбацило примену критеријума од 200 метара као основе за закључак о незаконитости артиљеријских напада и укинуло осуђујуће пресуде Готовини и Маркачу.
Штрбац је оценио да је таква одлука имала далекосежне последице по тумачење операције „Олуја“ и положај српских жртава.
Политика
