Поробљена земља

Некада, кад смо били мали, учили смо да држава постоји као “апарат за принуду”, да заступа “првенствено интересе владајуће класе” делујући “као сила изнад друштва ради заштите поретка”, те да је помало обавезна “да штити интересе и осталих делова друштва”. Ако се томе дода теоријска поставка да “држава постоји да би осигурала да свако испуни своје законске обавезе”, онда та реч “свако” пружа овоме наивцу безначајан повод да се овим писмом обрати

Председнику Скупштине

Председнику Републике

Председнику Владе

Министру одбране

Министру полиције

Министру ненаучне просвете

Питањем да ли је, данас, Република Србија – Држава.
Овој последњој речи из претходне реченице дајем велико почетно слово (често се питам да ли га заслужује), мада тиме не бих желео да својим личним искуством бришем јадиковке и срџбу незадовољних Срба због тога што се Држава Србија према њима односи потцењивачки и обезвређујуће, као да и не постоје –, она не одговара чак ни на њихова писма.

Да почнемо од Скупштине назване Народна, а која то, у ствари, и није јер народ није у њу бирао своје посланике, он је на изборима исказивао своје тренутно страначко расположење. Скупштина је, дакле, Страначка и она, не само по “државној”, већ и по језичкој дефиницији, првенствено заступа интересе оних странака које су се, понекад и на тешко објашњив начин, задесиле у њој. Ако се понекад и упусти у заштиту “осталих делова друштва”, она то чини толико невешто да се “разбуђени део народа” мора запитати у корист чије штете она делује.

Најсвежији пример дат нам је уношењем арбанашке заставе у речену Скупштину, чиме је повређен не само њен страначки углед, већ је усмена опомена арбанашком “заставнику” показала оном “осталом делу друштва” да је, у “опомињућим страначким” условима, остао без државне границе и, сходно томе, потпуно незаштићен.

А и како би био заштићен, кад је у међувремену, као практична потпора замишљеном аутопуту до Драча (у давно заборављеној Старој Србији), измишљен “мали шенген” у виду пречице ка србском самоуништењу. Што ће рећи: Арнаути могу слободно да наставе с усељавањем не само у Метохију и на Косово, већ и у општине данашње јужне Србије, према Нишу и Маћедонији, и то у време и у условима док ни високи званичници Државе Србије не могу нос помолити преко “административне линије” према лажној косовској републици; како ли ће се тек “остали” тамо “шенгачити”.

Иако географски изван те зоне, довољно је близу и врло изражен турски утицај на арнаутлук, све у складу с оним што је тур­ски геопо­ли­тичар Назми Арифи пре коју деценију изјавио за Препород, гласило Исламске верске заједнице босанско­-херцеговачких муслимана: “Европа је свјесна турских потенцијала. Свјесна је и њене многољудности. Европа на Турску гледа као на земљу са потенцијалним двестамилионским становништвом. Ло­гично је да јој се неће супротставити. Уз то, муслиман у Европи је нешто сасвим нормално. Кроз десет година ће сваки други ста­новник Европе бити муслиман, јер: висок наталитет код ислам­ских народа, економска миграција из исламског свијета у Европу, пад наталитета код европских народа, прелажење на ислам – све су то чињенице које Европа, хтјела то или не, мора прихватити”.

ТУРСКИ ПРОЈЕКАТ ЗА БиХ – НАСЕЛИТИ 10 МИЛИОНА МУСЛИМАНА
Пошто Европска заједница и даље како-тако одолева турским притисцима, амерички стратези настоје да распад Брозовије и форми­ра­ње наводно суверене Босне и Херцеговине искористе и за стварање прве ис­ламске државе у Европи, чија би садашња муслиманска мањи­на, преко пресељавања десет милиона муслимана из Турске, била претворена у ве­ћину. Пре тридесетак година рачунало се са простором не само од Босан­ске Крајине до Дрине, већ и са Шумадијом, с тим да се тај велики турски пројект оствари током де­сет година. За тако замашан подухват било би нужно остварити гео­гра­фске везе са Турском, најбоље непосредне, тако што би Ср­би­ја била принуђена да Косову, Метохији и Рашкој “дарује” статус политичких аутономија или независности. А да све то не би испало превише упадљиво, Сједињене Државе потрудиле су се да Европска заједница поверује како је цео подухват под њеном непо­сре­д­ном контролом.

Оставимо ли по страни Арифијево разликовање демократске Србије од недемократске, овде се може само додати да се од Србије тражи да сама ампутира своју државну терито­рију и да Косово и Метохију прогласи другом арбанашком државом на Бал­кану (то само као корак к уједињењу с оном “првом”), а они који то од Београда ултимативно захтевају, својим националним мањинама не дозво­ља­вају ни делић права која Шип­тари (и бројне друге и најмање бројне мањине) имају у Србији; о аутономним областима да и не говоримо.

ШТА ЈЕ „АЗИЛАНТСКА КРИЗА“?
Ако ондашњи турски пројекат до сада није прошао, његови “идеолози” побр­и­нули су се да га замене такозваном азилантском кризом, односно пребацивањем вишемилионске масе наводних избеглица из Авгани­ста­на, Сирије, Ирака… у Европу. На “европском” путу огромне већи­не тог “избегличког” света нашла се Србија.

Знамо ли да по Србији бораве и по њој вршљају бројни “мигранти” са разног муслиманског истока, не би било лепо да се једнога дана изненадимо кад сазнамо да су се они “ушенгали” у арнаутску интересну сферу, али “и шире”. Утолико пре што је Европска унија благо искритиковала одлуку о затварању маџарске границе према Србији (није јој сметало да баш због тога мало и одахне), и што је Антонио Гутереш, генерални секретар Уједињених нација, а тада њихов тада високи представник обраћајући се члановима Одбора за спољне послове Европског парламента, изговорио и следеће: “Потребно је да у Србији брзо установимо капацитете за си­ст­е­матски пријем (избеглица) и вероватно за програм релокације – пребацивања избеглица у треће земље уколико Србија буде при­мила велики број… Србија ће бити место на које ћемо се концен­трисати, то је неизбежно. Ако не употребимо Србију такође као платформу за релокацију – односно пребацивање у треће земље и за враћање у земље порекла – у том случају имаћемо веома вели­ке проблеме”.

Да не би било великих проблема, “азилантском кризом” бави се и Џорџ Сорош који издваја мили­о­не долара како би се стотине хиљада из­беглица што боље “сна­шле” у србском друштву. Па каже: “Ми­гранти добрим делом иду ‘балканском рутом’ и видим да их Срби­ја посебно третира са по­штовањем. Срби имају одличне прихватне центре, ресурсе и ис­ку­ства. Помажем лично колико год могу и преко Фонда за отво­ре­но друштво, да их Срби што боље интегри­шу. Мађарска и Хр­ва­т­ска, са друге стране, праве проблеме. Заи­ста не видим разлог зашто мигранти не би могли да се интегришу у матично српско дру­штво упркос верској разлици”.

МИЛИОНИ ДОЛАРА СТУЖУ У СРБИЈУ, АЛИ ТЗВ. НЕВЛАДИНИМ ОРГАНИЗАЦИЈАМА ЗА УБИСТВО ЦЕЛЕ СРПСКЕ НАЦИЈЕ
Милиони долара, дакле, стижу у Србију, да ли такозваним не­вла­диним организацијама (помиње се вишемилионска цифра), да ли Влади за “бригу” о избеглицама, али нико не казује да ли се о “ази­лантима” брине поменута Влада или србски порески обвезници у невољној улози “матичног српског дру­штва упркос верској разлици”.

Но, за новац мање-више, али шта ћемо са државном територи­јом и убиством целе србске нације.

Можда ништа јер је извесно да и на једно и на друго преовлађујуће утичу медији и школски систем.

Читамо, тако, да је “Србија земља у којој је беснило деведесетих мутирало у лудило двехиљадитих”, да је њен Устав производ “хајдучког менталитета” – као да га је састављао “пијан човек” – коме “крађа никада није била страна”, да “ратни злочинци из деведесетих сада хапсе ‘криминалце’ из двехиљадитих”, да је то “постгеноцидно друштво… (и) земља којој је потребна денацификација”, земља у којој се “жеђ за крвљу просто ваља улицама, само се тражи – жртва” јер је она “хронично оболела од разних облика национализма, ксенофобије и шовинизма”, да у “убогој земљи” као што је Србији “нема нигде никог ко би хапсио по реду величина злочина”, па се тражи да “Вучић ухапси Дачића и истовремено Дачић Вучића”, како се не би десило да Влада Србије постане “сигурна кућа за напредњака Александра Вучића и демократу Дачића”.

Да се не би прича зауставила само на томе, аутор наведених “мисли” објасниће да, кад му се помене Република Србска, најпре помисли на смрт јер му је то “једина асоцијација на то бесмислено име”, што га нагони да се запита “какви су то људи који славе смрт”. А да би оправдао своју тврдњу да се “друштво у Србији помирило са екстремизмом националсоцијалистичког облика”, предложиће заинтересованима да се “о етничком чишћењу и геноциду” распитају “код људи у Босни, Хрватској, на Косову”, али не да би сазнали како су отуд етнички очишћени једино Срби, за ту прилику обележени као “слуђени људи, који не знају шта им је идентитет, који се ретко смеју и који су 25 година мучени и ментално загађивани”.

Био би промашај да се са таквом логиком не доведе у везу тврдња да “још од времена када су први досељеници умирали од маларије, Војводина није била у грознијем стању”. За поменутог аутора, Војводина Србска постала је 1918. године Србијин “ратни плен” и претворена “у колонију”, те они који “желе да се ослободе империјалистичког господара” не могу очекивати да ће им слободу вратити “на златном пладњу… они који су нам је одузели”.

Нешто касније, тој се сподоби од аутора учинило да му дотадашња национална и верска свест није била довољно антисрбска, те је преврнуо ћурак и прешао у ислам правдајући то изјавом да је “ислам религија мира и толеранције”, да је “под Турцима овај регион био оаза мира и просперитета”, да је “данас Србија једна тоталитарна недемократска држава, чији грађани су у већини необразовани конзервативни православци”, да својим преласком у ислам жели да “јавности скрене пажњу на проблеме српског друштва као и пружити подршку Сорошевском пројекту насељавања педесет милиона муслимана у Европску унију током наредних тридесет година”.

И, сад, уместо да “неко” у Србији, ако је она Држава, постави питање како се о њој тако говори у “средствима јавног општења”, такав се “говорник”, именом Динко Грухоњић, рођен у Бањој Луци 1970. године, изабира (или, можда, намеће) за предавача на Филозофском факултету у Новом Саду, на Одсеку за медијске студије где ће будуће медијске посленике учити да је Србија “земља лудила” и да о њој, када се ишколују –, говоре и пишу што горе могу. Што ће на тај начин бити оправдана тврдња многих страних новинара и “аналитичара” да они о Србији и приликама у њој ништа не измишљају, они само преносе оно што су “научили” од србског отпада, било изворног, било увозног – кога то у Држави Србији уопште интересује.

Да не би било забуне, случајно поменути Одсек за медијске студије није изузетак од забрињавајуће истине да Срби немају своју школу, њима је наметнуто “знање” оних који живе у чежњи да се оствари мисао Карла Маркса о потапању Србије на морско дно, не би ли Европа постала чиста. А то се “знање” захваљујући антисрбском деловању београдске академије наука (по “мери” њеног председника Костића), паразитског удружења коме је, чини се, једини плаћени задатак да ништа не ради (ако ли ради, да то буде несрбски или, чак антисрбски) и њене универзитетске базе, проширило по свим школским нивоима, од високих, преко средњих до основних школа и којекаквих “високих” курсева за икебане и минџаменте.

Не би ли се такво стање нечим оправдало, данас се србска јавност уверава да је наставом на даљину (или онлајн, што је превод старе србске изреке да гавран не једе месо преко порука) “угрожена будућност читаве једне генерације”, али се онима са званичних положаја неће омаћи да кажу како је то наставак дугогодишњег обезвређивања школског система у Србији, почев од “болоњске декларације”, преко препуштања кознакоме да ради уџбенике за србске школе.

БЕСКРАЈНА ТУГА – УЏБЕНИЦИ…
Да је само штампа козначија у питању – ајде де, али се тамо води рачуна и о садржини: не сме се допустити да у уџбенике стане истина о србској прошлости, ни о оној старијој, али, богме, ни о оној свежијој. И ви знате, као и ја, да се, примера ради, приповест о србским жртвама током Великог рата завршава на податку да је страдао сваки трећи “мушки” Србин, али се домишљању оставља одговор на питање како им се то десило. Или, својевремено је Србска црква изашла са податком да су србски губици у Другом светском рату износили око 2,400.000 душа, што је “тек нешто више” од укупне југословенске цифре на брзину, званично, дате за мировну конференцију у Паризу (1,700.000), а много више од око 300.000 колико Немци признају да су током свога четворогодишњег “гостовања” по Југославији на разне начине “укинули”. На чији рачун иду овде неизрачунате разлике – званичној науци у Срба то још увек није познато, мада би исправније било рећи да она те разлике и не препознаје, чак ни када један “важан” комунистички секретар правда усташке злочи­не по Босни и Херце­говини тврдњом да је “шест стотина и педесет хиљада стреља­них Срба… (био) дуг који је српски народ платио за злочи­начку политику београдских властодржаца”. Да и не помињемо наводе неких страних извора да су партизани 1944. и 1945. године побили преко 350.000 или “само” 250.000 људи.

Како су то комунисти “нестајали” своје непријатеље?

Према записима у ратној штампи, али и сведочењима оних који су упамтили та смутна времена, чинило се то најчешће стрељањем у потиљак, а затим, без редоследа по бројности, черече­њем, сечењем на парче, растрзањем колима у трку, вађењем очи­ју и приморавањем да их поједу, печењем усијаним гвожђем, став­љањем руку и ногу у кључалу воду, тестерењем живих, набијањем на колац, кастрирањем, закопавањем живих у земљу, бацањем жи­вих у јаме, маљем…

То као да није тема за званичну науку у Срба. Ако би се то могло правдати непостојањем оверених записничких изјава оних који су се бавили наведеним пословима – а давно је то и било, можда тих извршилаца и нема међу живима –, можемо се запитати због чега се не пише и говори о ономе што се дешавало пре нешто више од четврт века.

У брозовској Хрватској, на пример. Добро, да се не бавимо именима на разне начине побијених Срба (јер то треба изједначити са заборавношћу наслеђеном из двају светских ратова), али не би сметало да се призна цифра од око 800.000 Срба прогнаних (или избеглих) из Хрватске и Србске Крајине, цифра коју је Влада Републике Србске Крајине у прогонству у безбројним писмима без одговора саопштавала и академији наука и Држави Србији. И, опет добро, зашто би се та цифра уопште признавала, кад Држава Србија не признаје да је Република Србска Крајина уопште постојала.

Па у брозовској Словенији, на пример. У логор у напуштеном руднику Дол при Храснику, “заробљене старешине и њихове породице (жене и децу), војнике на одслужењу војног рока, цивиле, везаних руку на леђима… довозе камионима фургонима са искљученом вентилацијом, трпају у рудничке лифтове, спуштају у окна пуна воде, прашине и гасова и ту остављају. Лица ‘на обради’ трпају у напуштене прљаве просторије, са бетонским подом, по 150 особа у простор величине 14х6 метара, без воде и хране, ћебади за спавање”.

Или, у логору у Крању, четрдесетак голобрадих младића из Србије, Маћедоније и Црне Горе било је изложено садистичком иживљавању: “туча у гомили моткама, бејзбол палицама, металним шипкама, дебелим шумским ланцима, свим и свачим, шутирање чизмама и цокулама… Један војник ЈНА, заробљеник, убијен на лицу места! Ненаоружане убијали метком у потиљак. Посебно зверско убиство једног цивилног лица на служби у ЈНА и једног војника, српске националности… Скидали војнике до гола, па им за 10.000 динара продавали дроњке цивилне одеће, ко није имао новац морао је у логорима на најпонижавајући начин да заради… прегледали и вадили зубе под позлатом… Војници ухваћени на превару, свучени у пиџаме, мучени, а потом утоварени у теретне вагоне за Београд, уз натпис ‘Стока за Србију’… У Ружној долини… испред својих положаја, под претњом оружја, довели су жене и децу из несловеначких породица и преко њихових глава отварали ватру на колону ЈНА. У Випави – преко 300 цивила, жена и деце, породица припадника ЈНА месец дана је затворено у стамбеним зградама, без хране, воде, искључена и струја. На оне који су пошли по хлеб и воду, пуцали су словеначки снајперисти. У Љубљани – насеље Коседе, припадници Територијалне одбране и МУП Словеније су из војних зграда извели жене, децу и пензионере, постројили их устрој за стрељање, психички и физички малтретирали уз отварање ватре из оружја!

У насељу Звезда у Шентвиду хапшени су цивили који су улазили или излазили из зграда где су становала војна лица, а потом одвођени у логоре. Пред касарну у Марибору довели су жене и децу војних лица и цивилних лица на служби у ЈНА, са упереним цевима пиштоља у главу, натерали да позивају своје очеве и мужеве на предају”.

О томе не ћути само званична наука, невешта се прави и Држава Србија, из само њој знаних разлога.

И даље је тајна шта се све дешавало по Босни и Херцеговини и колико је Срба тамо страдало на кућном прагу или по муслиманским логорима, на који су начин домаћи исламски фундаменталисти и увезени муџахедини истребљивали тамошње Србе и како су моћници са Запада све то уговарали са муслиманским верским и политичким руководством.

Србска страна, и она из званичне науке, и она из Државе Србије, о свему томе ћути, а ни једни ни други не знају, јади их не знали, да се на оној антисрбској страни упорно пише о ономе што није било, а што се све то представља као наводна истина. Тако се и може десити да председник хрватске владе, у нашим данима, изјави како му је жао србских жртава, да злочини над Србима нису били “политика хрватске државе, војног врха… већ се радило о самосталном чину појединаца”, те сасвим озбиљно поручује Србима да смогну снаге и признају “да је на Хрватску извршена агресија Милошевићевог режима и бивше ЈНА”.

Он то може рећи јер и хрватска “наука” признаје да су “од године 1990. написане многобројне књиге, расправе и члан­ци садржајно већином испуњени подацима “о насртајима на хрватско народно биће” и од тада многе се назовиистине преносе из књи­га у расправе, из чланака у књиге, из измишљотина у “знан­ствену” лаж.

Исте логике држе се и босанскохерцеговачки управљачки “фактори”.

На све то, историчари, лингвисти и други научењаци у Срба не реагују јер не желе “да се мешају у свој посао” и да стану у одбрану сопственог народа и сопствене Државе. (По несрећи, ни сви јерарси Србске православне цркве нису тога свесни, те се само тиме може објаснити – али не и разумети – њихово екуменистичко размишљање и деловање).

Нажалост, нико се од њих “у том смислу”, нарочито једнакосном, не бави ни “припадницима двадесет шест народа, народности, националних мањина и етничких група” у Србији, онима које су јој остале у наслеђе из брозовскога времена. Да је тако, види се из чињенице да је у Србији формирано безброј националних савета окренутих свима реченим “припадницима”, свима осим Србима. Сви су осим Срба заштићени таквом институцијом, а сведоци смо, само ако хоћемо да то видимо, да неки од њих, као, примера ради, Национални савет маџарске националне мањине (надајмо се да је једини) делују и мимо сопствене заштите. Наиме, тај је Савет на својој званичној “веб” презентацији поодавно обја­вио ‘Назив насељених места у Војводини на маџарском’ – у 45 (че­трдесет пет) општина пописано је око 380 (триста осам­де­сет) насеља именованих по номенклатури наслеђе­ној из традиционалног времена – док су се Банат, Бачка и Срем (о Барањи да и не говоримо) налазили под угарском окупацијом. У тренутку када то такозвана међународна заједница оце­ни прикладним, маџарски именослов насељених места по Војводини Србској послужиће маџарским сепаратистима (а то ће свесрдно подржати њихови антисрбски истоми­шље­ни­ци на другим странама) као несумњив доказ да је Војводина Србска, у маџар­ској номен­клатури Vajdasag Autonom Tartomany, изворна маџар­ска зе­м­ља, да су називи појединих места исписани на маџарском је­зику старији од србских (неки од тих србских “млађи” су од сто година), да су Срби у тим крајевима новији народ­носни слој (од јуче, такорећи), те да то потврђују и “зна­ња” званичне историј­ске “нау­ке” у Срба о недугој србској стари­ни у Панонији.

Тешко је предвидети када ће се такозвана међународна заједница упустити у тај злочиначки подухват, али искуство са шиптарским терористима, оним што се пред нашим очима дешавало у Хрватској, Маћедонији, Херцеговини, Бо­сни и Црној Гори, као и вешћу да је маџарски премијер Виктор Орбан, “опасан и паметан човек који жели да ревидира границе у Европи… предлагао Пољској то­ком украјинске кризе да поделе територију Украјине”, требало би да на власт у Држави Србији (и не само на власт, већ и на Србе који србски мисле) делује отреж­њу­јуће. Јер, повратком традиционалној угарској ојконимији у Војводини Србској наговештава се ко­начни слом србске националне мисли и нестајање србског националног бића, не само на томе делу Србске Земље.

ТОПОНИМИ П ОСРБСКИМ ЗЕМЉАМА ПРИЛАГОЂАВАЈУ СЕ НЕПРИЈАТЕЉИМА, А ЋИРИЛИЦА ПРОТЕРУЈЕ
За почетак, требало би изменити прописе који допу­шта­ју да се топонимија по Србској Земљи прилагођује срб­ским непријатељима, те да се именовање сваког појединог насеља прилагоди топономастичкој пракси у суседним зем­љама; ниједно место у Маџарској није обележено србским називом и на србском језику, ћирилицом.

Мада, кад је ћирилица у питању, ни Устав Републике Србије њу не штити, а његов 10. члан се према србској ћирилици, томе најсветијем обележју србскога националног бића и његове духовности, понаша као према страном телу на “европском путу Србије”.

Уосталом, томе се не треба ни чудити, зна ли се да Држава Србија и не примећује у каквој се све форми нападају њен Председник и његова породица. Могло би се рећи да је тон свему томе дао бивши владика Зоран Јевтић изјавом да је “ноторни издајник Светог Косова АВ – несрећни Председник њиме унесрећене Србије”, а од оних који га “бране”, може се чути само запажање да “кад се брутално напада породица председника Вучића нико не реагује”. Има у томе неке истине, али би корисније било да се тај “нико” именује као Држава Србија, односно њене правосудне институције.

Ни по чему се под појмом “нико” не би смели подразумевати “радни људи и грађани” јер су они довољно збуњени и узнемирени свакодневним причама о неких ђиласовских више од шестсто милиона евра, о криминалним радњама исте те индивидуе, у условима када Држава Србија ништа не чини да се то кривично дело подвргне нечему, макар и опоменом “но, но, немој то више да чиниш”. Није зато изненађујућа једна недавна телевизијска вест да су “млади све више у криминалу”, пошто су разабрали да се многомилионски криминал не кажњава; млади рачунају да ће и они успети на неки сличан “милионски” извор или, за почетак, траг према њему. Гледано из тог угла, Држави као да је циљ (интерес) да се друштво што пре криминализује, а да би се то остварило – треба почети од младих.

Све то може се тако јер је србски народ понајвише благодарећи наметнутој школи, изгубио сопствену религијску свест – у основном значењу те речи: бити у вези, повезан, јединствен, здружен, сложан, солидаран, бити у љубави.

Тренутак му је да се почне понашати у складу са поруком светога Јована Златоуста:

“Горе имејим сердца”.

Узвисимо срца!

Илија Петровић

[table id=1 /]