Израелско признање „Косова“ – епилог Вучићеве трампе

Вучић je потписивањем „своје“ верзије споразума (која, нажалост, обавезује Србију) прећутно, али свјесно дао сагласност и на тачку о узајамном признању Израела и „Косова“.

Првог фебруара 2021. Израел је признао непостојећу „државу Косово“ на основу одговарајуће ставке Вашингтонског споразума која предвиђа узајамно признање. Министар спољних послова Србије Селаковић је 2. фебруара на јутарњем програму РТС изјавио да признање није усаглашено с предсједником Вучићем, већ да је посљедица некаквог споразума између САД, Израела и „Косова“. Нејасно је који споразум Селаковић има у виду, јер није познато да је након Вашингтонског споразума потписан било какав релевантни документ између двију држава и привремено окупираног дијела српске територије. Оно што је, међутим, сигурно јесте да је признање „Косова“ од стране Израела директна посљедица Вашингтонског споразума који су потписали само Србија и њена одметнута покрајина. Као што је одмах послије Споразума изјавио бивши предсједник САД Трамп, Америка ништа није потписала, тј. она није страна-уговорница, што добро знају и Вучић и Селаковић, иако јавно нетремице износе супротне тврдње.

Да подсјетимо, САД су прибјегле у пракси одавно познатом правно-дипломатском маневру припреме споразума за потпис у различитим верзијама, при чему се испод сваке од њих потписао само представник једне стране – и нико више (ни из САД, нити из Израела). Међутим, реални смисао узајамног споразума између Србије и „Косова“ јесте да су се чином потписивања обје стране сагласиле са свим тачкама споразума у објема верзијама – иначе би испало да је Вучић потписао споразум са собом, а Хоти са собом, а то се није десило То значи да је предсједник Вучић потписивањем „своје“ верзије споразума (која, нажалост, обавезује Србију) прећутно, али свјесно дао сагласност и на тачку о узајамном признању Израела и „Косова“. Да је Вучић хтио да се успротиви ставци о израелско-„косовском“ признању, он је то могао учинити одбијањем потписивања крајње „српске“ верзије документа, односно могао је преговарати све док се не уклони и та погубна одредба. Он то није учинио, већ је својим потписом ставио до знања трећој држави (Израел) – да се Србија не противи израелском признању „косовске независности“, чиме ју је ослободио обавезе придржавања начелне позиције, у чему је ова земља више од 12 година истрајавала. Тиме је још једном потврђено да је Александар Вучић једна од најважнијих полуга-агената постепене суверенизације „Косова“.

Када смо на све ово, скупа с још некима, упозоравали одмах послије потписа штетног и понижавајућег споразума (у интервјуу за Хелмкаст, односно у тематском тексту за Печат), Вучић је дрско коментарисао да се он није сагласио с израелским признањем „Косова“. Сада је јасно ко је говорио истину. Уосталом, Израел доста дуго није признавао „Косово“, а онда је, неколико мјесеци послије Вучићевог „мига“, то учинио. Иначе, Израел није могао да закључи споразум с „Косовом“ пошто га није признавао, али је то умјесто њега учинила Србија – признавши самим чином потписивања (још једног) (квази)међународног споразума са својом одметнутом покрајином да Косово и Метохију њен међународни представник не сматра дијелом своје територије, иако КиМ, упркос Вучићевим вишегодишњим напорима, то и даље јесте.

Да ствар буде још страшнија по наше интересе, у српској верзији Споразума Вучић–Хоти стоји да ће Србија премјестити своју амбасаду из Тел Авива у Јерусалим. То није само супротно ставу УН него би спровођење у дјело те одредбе могло изазвати излив бијеса међу муслиманским земљама са несагледивим посљедицама – не само када је ријеч о новом таласу признавања „Косова“. Ипак, у нашој крајње контролисаној јавности – што од стране Вучића што од стране домаћих натиста – тешко је добити прилику да се у јавном простору предочи како је Вучић Вашингтонским споразумом ушао у историју српске дипломатије тако што је за једну погубну одредбу споразума с приштинским илегалцима „трампио“ другу која је можда још погубнија.

Разумије се, ништа од овога није се могло чути у „анализама“ једног из плејаде Вучићевих посилних Николе Селаковића, којег је газда, подредивши готово све државне установе својој гигантској, разборитошћу и часношћу ни најмање „неспутаној“ самовољи, поставио на мјесто које се случајно зове „министар спољних послова“. Особеност свих ових људи јесте да они заправо не обављају дужности на које их је њихов „начелник“ поставио – иако су пуком формалношћу и изгласани на њих – јер је једини смисао онога што они јавно раде и говоре јесте да безусловно и слијепо бране сваку ријеч и сваки поступак А. В. На тај начин се чува своје мјесто у неформалној хијерархији Вучићевог „Двора“. Зато Србија суштински нема министра спољних послова, јер Вучић, који је себе изједначио с државом, мисли да (му) то није неопходно. Довољно је да он има Николу Селаковића.

[table id=1 /]

Часлав Копривица / Покрет за одбрану КиМ