Укратко о Србији и „Дану примирја“

Да се одмах разумемо. У Првом светском рату, гледано на глобалном нивоу, није тријумфовало добро, већ је тријумфовало зло. Ми Срби славимо свој величанствени тријумф на својој отаџбини против Аустроугарске силе која је хтела да нам одузме земљу и право на постојање, као и такође супериорни војнички тријумф против бугарских шовиниста који су мучки и кукавички искористили ситуацију, починивши агресију на Србију и извршивши масовне и свирепе злочине. Дакле, свој рат и своју победу морамо одвојити од тог глобалног ратног плана. Јер изузев спасилачке царске Русије и донекле Италије, Срби савезника у рату практично нису имали. Озбиљним научним анализама сасвим је разбијен мит о тези да су нам Француска и Енглеска биле савезнице. Ми одајемо почаст оним војницима ових држава који су крвавили са србским војником, али саме режиме тих држава прозиремо као непријатељске.

Рат је инициран од стране масонских и банкарских закулисних сила и ове силе су нажалост прави победници рата. Срушене су у рату четири ауторитативне царевине: руска, немачка, аустороугарска и турска, у једном несерећном немачко-руском сукобу. У ширем контексту то је била Германско-ватиканска експанзија против неприродног (али можда и изнуђеног) савеза царске Русије и западних либералних демократија. Она је породила конфузију и страдање чији су коначни горки плодови бројни. Либерална демократија подигнута је на пиједестал и с ланца је пуштна звер комунизма, која је крајем рата разорила Русију а замало и Немачку. Иако су Аутроугарска и Турска биле свакако зло и непријатељске силе спрам србског народа и србског интереса, чињеница је да њихов антилиберални поредак није био по мери светске масонске закулисе. Иста закулиса је и србску блиставу војничку победу гурнула у политички пораз југословенске јаме. Али основни резултат србске војничке победе је непсоран јер србски народ је изборио опстанак и биолошки и духовни. Уз то је припојио Србији србску Војводину и Црну Гору (пре стварања злогласне Југославије, првобитно назване Краљевином СХС).

Дакле, да Србија данас има нормалну и иоле патриотску власт, уместо Вучића и његове банде изрода и лопова који понижавају Србију, били бисмо сваког новембра сведоци велике прославе у Београду, велике и величанствене војне параде, а не гнусних догађаја попут прошлогодишњег понижавања у Паризу на скупу белосветксих хохштаплера и србских непријатеља који управо и славе тај глоблани тријумф зла у Првом светском рату а уз то промоцијом шиптарских теорориста и злочинаца додатно се изругују србском народу и светој србској жртви од преко 1.200.000 уморених наших сународника, што у поређењу са другим државама, предтавља убедљиво највећи губитак у Великом рату. Као што рекосмо западне „савезничке“ владе нису биле истински савезничке Србима у Великом рату, а поготово савезничке и пријатељске Србима нису данашње ЕУ државе попут мигранстко-арапске „Француске“ на челу да изопачењаком и Ротшилдовим ђаком Макроном.

У неку руку, Европска унија као модерна тамница народа подсећа на Аустроугарску (иако свакако не представља њен идеолошки континуитет), која је такође била тамница народа, пре свега словенских. Стога, Срби треба да празнују Дан победе, а основна србска порука белосветским моћницима који празнују „Дан примирја“ и уздижу шиптарске злочинце, треба да буде следећа: „Србија је задала самртни ударац моћној Ауатроугарској, задаће га уз Божију помоћ и вашој злочиначкој ЕУ псеудоимперији!“

Слава победи!

Слава србском оружју!

Марко Димитријевић