ДАН ПОБЕДЕ, а не дан примирја – дан када славимо херојство и слободу свог народа.

Они нису “потписали примирје”. Они су победили. Било би корисно, добро, лепо, поштено, какогод да врли и велики интелектуалци, чињеница зналци, политичари, разни мудраци, а нарочито медији и сви остали, изађу из тог наметнутог нам дефетистичког и самокажњавајућег клишеа и канала, у који смо одавно заглављени, без страха да ће их газде клепити по ушима. И да бар данас кажу да је ово дан велике победе српског народа и српског војника.Зарад предака који не заслужују да им се изврће жртва! Јер, они се нису „примирили“, Они су тада победили! О јадног ли потомства данашње!

Ваљало би се код ове годишњице подсетити дешавања са јубилеја стогодишњице, прошле године на прослави 100 година од победе у Првом светском рату, и срамног чина који не сме да се заборави…. када је Косово* било уврштено међу земље победнице у Првом светском рату. И када је Тачи, председник самопроглашене нарко државе Косово, не само био присустан на церемонији обележавања стогодишњице од победе и завршетка Првог светског рата, већ га је допало да седи у другом реду, одмах иза светских лидера, док су председници Србије и Црне Горе седели у неком тамо тек четвртом реду. То је било право лице те данашње Европе, то је била слика типичне европске правде према Србији и Црној Гори али и односа према балканским, неко ће рећи лидерима, а неко марионетама.Просудите сами.
Но, то и није посве много чудно. Исти ти наши савезници, Французи и Енглези су захтевали да им се сва помоћ коју дадоше током тог рата плати. Чак и пертле за цокуле које су биле испоручене српској војсци пред пробој Солунског фронта, а да не говоримо о топовској муницији већег калибра. Чак и пертле! Опанци на ногама тих јунака више нису били употребљиви.Савезницима су плаћене пертле које су нам послали.

Али, зато и као захвалност што смо бранили Европу и своју отаџбину, ми смо као „захвалност“ добили заставу Косова* међу земљама победницама у Цркви Нотр Дам у Паризу, тамо где су 1389 године звонила црквена звона у част победе Српске војске на истом том Косову.Подсећајући се догађаја од пре годину дана, верујем да је све то тада пре била само једна подла провокација, а не незнање и непознавање историје.Косово не само да није било учесник Великог рата, већ тада није ни постојало чак ни као јужна српска покрајина.У то време један део је припадао Краљевини Србији, а Метохија Црној Гори.

ВЕЛИКИ РАТ ИЗМЕЂУ УЗРОКА И ПОСЛЕДИЦА

Први светски рат као један од највећих сукоба у историји, трајaо је од лета 1914 до јесени 1918 године. То је био освајачки рат а водио се између два савеза Централних сила (Немачка, Аустро-угарска) са једне, и сила Антанте (Русије, Француске и Енглеске) са друге стране.
Рат је завршен победом сила Антанте а човечанство је током трајања овог рата претрпело огромне људске и материjалне жртве. Србија и Црна Гора учествовале су у рату на страни сила Антанте против Централних сила. Основни узрок рата била је жеља за поновном поделом света за колоније и за превласт између Централних сила и Антанте. Само за неке земље као што су Србија и Црна Гора то је био одбрамбени рат.
Капитулацијом Немачке, после четири године крвавог рата, завршен је Први светски рат у којем је учествовало 36 држава.Рат се водио у Европи, Азији и Африци. Од око 70 милиона мобилисаних, погинуло је и умрло од рана и глади око 20 милиона; највећи губитак је имала Србија (26% од укупног броја становништва).
Безусловна капитулација, према којој је Немачка морала да напусти све окупиране земље на западу и истоку, Алзас и Лорену и леву обалу Рајне, потписана је у железничком вагону у француском месту Компијењ, 11. новембра 1918. године, у 11 часова пре подне. Исти вагон ће још једном бити позорница историје – Хитлер ће 1940. године, у зениту Другог рата, инсистирати да се након Седана, слома француске војске и пораза британског експедиционог корпуса, капитулација Француске потпише у вагону који је по нацистима симболизовао понижење Немачке.

У Музеју вагону данас се налазе заставе свих савезника, међу којима је и наша. Српска застава враћена је међу победничке у железнички вагон у Компијењу тек 2009. јер државе Антанте нису дозвољавале да се ту истакне југословенска, а нарочито не комунистичка застава с петокраком, пошто су победници у Великом рату били Срби.
Дан примирја обележава се од 1919. године у знак сећања на потписивање примирја и престанак непријатељстава 11. новембра 1918. године. Сваког 11. новембра у 11 часова Канађани, Аустралијанци, Британци и остали чланови земаља Комонвелта обележавају Дан сећања, одајући тако почаст онима који су се борили и дали животе за своју земљу.

Последице рата су биле бројне. Прво, битно је измењена карта Европе. Аустро-Угарска је престала да постоји; створене су нове државе: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Пољска, Чехословачка, Финска, Естонија, Летонија и Литванија; Русија постаје прва социјалистичка држава; у Немачкој је срушен царизам. Долази до општег осиромашења и по први пут се клице незадовољства јављају и код средњих слојева.
Престоница Србије-Београд ослобођена је 1. новембра 1918. године после трогодишње окупације у Првом светском рату, а последњи окупаторски војници повукли су се преко понтонских мостова на Сави у Земун у рану зору. Последње дане боравка у Београду, злочиначки окупатор је провео безобзирно пљачкајући све што је преостало у продавницама и код грађана. Завршавали су прљави посао који су по наређењу аустроугарске врховне команде започели још у септембру, када је пораз већ био изгледан. Све што нису могли да понесу, уништавали су. Горели су магацини и штале. Прекинули су снабдевање града струјом и водом, а на крају су, у бесу, порушили и железничку станицу. Повукли су се преко понтонских мостова на Сави, које су затим дигли у ваздух, да би избегли заслужену казну.
Одушевљени грађани припремили су за врховног команданата своје војске, престолонаследника Александра Карађорђевића, огроман ловоров венац, док је команданту француске војске генералу Д’Епереу био намењен уметнички израђен јатаган.
Цела Србија била је слободна 3. новембра 1918. године.Немачка је потписала капитулацију 11. новембра 1918 године, а претходно су оружје положиле њене савезнице Бугарска, Турска и Аустроугарска.
У суровим биткама вођеним у Првом светском рату против Аустро-Угарске, Немачке и Бугарске, Србија је изгубила више од 379 000 војника.Њене жртве у земљи су биле још веће и износиле су око 630 000. Практично, погинуо је сваки четврти становник Србије.Србија је завршетак рата дочекала је са 114 000 војних инвалида и са више од 500 000 деце без хранитеља. И територија Црне Горе је поднела у рату велике жртве и материјална разарања, током којих је изгубила 20.000 људи.
Србија је у Првом светском рату изгубила 1.247.435 становника, или 28 % целокупног становништва, и крај рата дочекала је буквално осакаћена. Поднела је највеће жртве од свих зараћених страна. Од око пет милиона становника колико је имала пред рат, у борбама и геноциду, а и од тифуса, зиме и током повлачења преко залеђених албанских планина, изгубила је више од милион и 200.000 становника. Материјална штета процењена је на тадашњих шест милијарди златних франака.
Oвај рат наш народ је звао Велики рат, а тек после Другог светског назвао га је као Први светски рат.

У ЗЕМЉИ ВЕШАЛА

Полазећи од броја обешених, стрељаних и интернираних становника Србије, оних који нису били позвани под ратну заставу, а то значи стараца, жена и деце, током рата 1914-1918. године, проучаваоци су дошли до једногласног закључка, да се мерама насиља хтела смањити биолошка снага српског народа и да је то био “ jедан од скривених циљева аустроугарске владе“, главног непријатеља Србије. Намера Беча и Будимпеште, кад су се одлучили за рат против Србије, била је, како се истиче, да српску државу „не само војнички прегазе, политички унизе и економски исцрпе, већ и да у њој изазову дубоке социјалне поремећаје, који ће задуго кочити и успоравати њен опоравак и развитак”. Отуда је рат био вођен окрутно не само на фронту већ и у опхођењу са становништвом…

Од 60 хиљада вешала, колико је Аустроугарска током рата подигла у својој држави и на окупираним територијама, добар део отпада на Србију. (Према изјави аустроугарског генерала Бекића загребачком листу „Аграмер Таглат“, за време окупације обешено је у Србији, одлуком војних власти, 11.000 лица, али стварни број обешених без пресуда треба да је био десетоструко већи!).

Вешане су, кад с пресудом, а кад без ње, једноставном одлуком војних и полицијских власти, врло често и жене, мајке ситне деце. Понекад су жене извођене на губилиште само зато што су, и не слутећи да војници у униформама аустроугарске војске говоре истим језиком као и оне, протестујући против реквизиција, упутиле какву псовку тлачитељима – све до цара Франц Јозефа. Због једне такве псовке и проклињања да „цару преседне то што од српског народа отима“ – по кратком поступку осуђена је на смрт вешањем да наведемо само један пример из Тамнаве, Живана Лазић из села Звиздара код Уба, мајка шесторо ситне деце.

Вешање становника Србије било је обична појава на свим странама, каже Драгиша Лапчевић. Због тога, због „зулума“, многи су се одметали у хајдуке.„А зулум је већ свуда био“, наводи даље Лапчевић, „догорео до ноката. Изузетак су чинили само Чеси, ако би се где који потревио…“

У самом Београду, кад су аустроугарске трупе на челу са једним хрватским пуком први пут запоселе град у децембру 1914. године, одмах су, већ другог дана, постављена четири вешала – од којих једна на Теразијама, на простору између хотела „Москве“ и „Балкана“, на којима је окончао живот осамнаестогодишњи добровољац Михаило Радовановић, родом из Раче Крагујевачке.

НЕ СМЕМО ПРЕПУСТИТИ ЗАБОРАВУ ОНЕ КОЈИ СУ НАЈВИШЕ ДАЛИ

Трагично је што се домовина никада није одужила ратницима из Великог рата, који су је створили. Довољна чињеница је да је Савез ратних добровољаца 1912-1918. Краљевине Југославије забрањен без суда 1947. године
По завршетку рата,инвалида је било толико у Србији после 1918. године да су се од њих могле формирати читаве дивизије.Они су представљали велики проблем за опустошену Србију. Исто тако велики проблем била су и ратна сирочад, недорасла деца, која су остала без храниоца, често и без оца и без мајке. Њих је било око 500.000.
Тргови су били пуни сиротиње, о коме је слабо ко водио рачуна, а та сиротиња био је српски херој, јунак са Цера, Колубаре… онај који је газио снег по албанским гудурама и јуришом се вратио и ослободио Србију.
Добровољци из Великог рата, делом су и жигосани као издајници, повлачили су се у себе и ћутали да не би породици навукли још већу беду на врат. Карађорђеве звезде и бели орлови су бачени у прашину и покрио их је заборав, јер наступило је време ,,братства и јединства“.
Данас по први пут имамо споменике и сећања на наше јунаке Гвозденог пука. По први пут имамо споменик Момчилу Гаврићу. Зар је оволико времена било потребно да им се одужимо?

ШТА СМО ДАЛИ, А ШТА СМО ДОБИЛИ?

Услед тако великог губитка у становништву, Србија је била осуђена на спор опоравак. На другој страни, она је постала пасивно миграционо подручје, у које су се, како је изнео Милорад Екмечић, сливале православне струје досељеника из суседних покрајина. Последица тога, опет, било је стварање простора за раст становништва исламске вере, које је у дотадашњим историјским раздобљима, свуда сем на Косову, било у демографском назадовању. Отуда, а кад се све друго узме у обзир, може се рећи, као што констатује и М. Екмечић, да је уједињење 1918. године било – „Пирова победа српског народа“.

У том смислу, да је српски народ у Првом светском рату извојевао Пирову победу, говорило се и у Народној скупштини, још 1921. године, нарочито у дебатама које су вођене кад се доносио Видовдански устав. Истицало се и тада, и доказивало, да је Србија у рату за Југославију дала све што је могла и имала, а да за узврат није добила ништа.

„Јесте ли ишли, господо, у село “„, питао је 1921. године посланик Борислав Штављанин… „ јесте ли видели ону сеоску сиротињу која иде гола и боса без одеће и обуће, чији су хранитељи пали на бојним пољима за ову отаџбину…“

Тамо где је посланик Штављанин стао, наставио је 16 година касније, 1937. године, посланик Живојин Поповић.У Народној скупштини он је рекао да је Србија за награду што је створила велику југословенску државу добила само могућност да заостаје – „на пољу просвете, индустрије, у погледу уређења и одржавања друмова, електрификације…“

Закључак посланика Поповића је био да је Србија „жртвујући све за љубав јединствене државе помогла само Хрватима и Словенцима, који би, да се нису нашли у Југославији, морали да плаћају Србији ратну одштету а не да је обилато искоришћавају“.

Указивање посланика из Србије на огромне жртве Србије у рату, и на малу заинтересованост нове државе да се те ратне ране што пре исцеле, изазвало је најоштрије реакције Хрвата, па и оних који су били опредељени за заједничку државу. Др Мате Дринковић, посланик из Хрватске, близак краљу Александру Карађорђевићу и један од његових главних помоћника при увођењу личног режима 1929. године, изјавио је, на седници Скупштине од 12. маја 1931. године, да све приче о жртвама Србије имају за циљ само једно – да докажу „да би се Хрвати морали покорити Србима“, да би „Хрвати морали да се жртвују“. Али Хрвати, нагласио је Дринковић, „кад им се каже – покорите се, морају одговорити – не можемо и нећемо!“

Својом победом одрекли смо се права да будемо слободни и поразили смо сами себе.Уместо да створимо своју српску државу, створили смо Југославију и постали окупатори и робови у рођеној земљи. Србија је „жртвујући све за љубав јединствене државе помогла само Хрватима и Словенцима, који би, да се нису нашли у Југославији, морали да плаћају Србији ратну одштету а не да је обилато искоришћавају.

НАТАЛИЈИНА РАМОНДА – СИМБОЛ СРПСКОГ СТРАДАЊА И ВАСКРСНУЋА

Наталијина рамонда је цвет који има вишеструку симболику, која речито говори о српском народу и искушењима кроз која је прошао. Назван по краљици Наталији Обреновић у ботаници познат је и као цвет феникс.

Празник је, наиме, посвећен потписивању примирја у Првом светском рату, када су 11. новембра 1918. године генерали двеју зараћених страна у француском граду Компијену, у једном железничком вагону потписали примирје. Мада ће ствар бити сасвим завршена тек са конференцијом у Версају, овим догађајем на железничком колосеку у пракси се окончао Велики рат, најкрвавији сукоб у дотадашњој људској историји.

Амблем се састоји од две зелене траке које асоцирају на ленту славне албанске споменице и једног љубичастог цвета са пет латица. Веза са одличјем из Првог светског рата сасвим је јасна, имајући у виду колико су тај рат, немерљиво национално страдање током повлачења кроз Албанију и бројне војне победе обележили домаћу историју.

Какав је то цвет који иде уз ленту?

Цвет који се носи као званични симбол Дана примирја је Наталијина рамонда (Ramonda nathalie). Помало налик празнику, реч је о ендемској биљној врсти за коју су до пре пар година знали само искусни ботаничари и страствени љубитељи локалне флоре.Међутим, њене биолошке особине су готово запањујуће. Ако сте сумњичави или вам је можда и помало смешно на Балкану учестало увођење непознатих традиција и чудноватих симбола из заборављене историје у пантеон националног идентитета, Наталијина рамонда ће вас у много чему изненадити.

Наиме, реч је о угроженој и реткој врсти – ендемиту који живи само на подручју Централног Балкана, у Србији, Македонији и северној Грчкој. Притом, реч је о биљци која има запањујућу способност да васкрсава након што је потпуно осушена.

Припада породици Gesneriacae и простире се на надморским висинима од 350 до 2200 метара.Расте на изузетно неприступачним местима, углавном у клисурама, на кречњачким стенама где је суво и хладно. За националну епопеју у Првом светском рату везују је управо оваква станишта и област простирања, на којој су се одвијале пресудне битке у завршници рата.

Наталијина рамонда није лековита. Вишегодишња је, зелена и зељаста биљка која има снажно подземно стабло, какво ботаничари називају ризом. Висока је десетак центиметара и има неколико цветова. Сами цветови су сачињени од четири, а ређе пет или шест преклопљених круничних листића. Круница је углавном љубичасте, али понекад и беле боје.

Посебно је занимљиво што Наталијина рамонда спада у древне, практично фосилне врсте. Она је остатак суптропске флоре, вероватно из Африке, који је преживео ледено доба и потом се повукао у скривене делове Балкана.Расла је још у геолошко доба пре Квартара које се по старој класификацији називало Терцијар.

Осим што је древна и изузетно издржљива, Наталијина рамонда има особину коју међу скоро 300.000 познатих цветница има само тридесет биљних врста. Наиме, након што се у одсуству воде сасвим осуши, ова биљка може да поново оживи након мало кише или заливања.

Наводно је 1928. ботаничар Павел Черњавски случајно просуо воду на хербаријум у коме се налазио узорак осушене Наталијине рамонде. И она је након тога оживела.

Ова особина која се назива анабиоза и данас, посебно у ери свемирских истраживања, изазива узбуђење и подстиче нова истраживања ове биљне врсте. Понекад се зато назива и феникс. Но, Наталијина рамонда има ову особину пре свега као реликтна, суптропска биљка која је живела у древним епохама и клими битно другачијој од данашње.

Историја открића Наталијине рамонде делимично се везује за оца српске ботанике, Јосифа Панчића. Рамонде су, иначе, као биљна врста познате од тридесетих година XИX века кад их је француски истраживач по коме носе име открио на подручју данашње Шпаније, у Пиринејима.

Но, пола века касније, 1874. године, Панчић је дошао до значајног открића када је открио да рамонде постоје и изван Шпаније. Открио их је на територији јужне Србије, али је закључио да је реч о новој врсти коју је назвао рамонда сербика (Рамонда сербица).

Десет година касније, 1884. године, дворски лекар Сава Петровић открива да на Балкану постоји још једна врста рамонде са нешто другачијом круницом и листовима. Будући да је био у служби на двору краља Милана, Петровић овој врсти даје назив Рамонда натхалиае, у част краљице Наталије.

Мада заузима другачија станишта, она повремено живи са Панчићевом српском рамондом у такозваној симпатрији. Истраживачи са Биолошког факултета у Београду превођени професором Владимиром Стевановићем успели су да детаљно опишу и анализирају ова преклапања и простирање обе врсте.

Век и по након што ју је проучио доктор Петровић, испоставиће се да ће ова тајанствена и издржљива, древна биљка која и потпуно осушена оживљава, постати један од нових симбола савремене Србије.

Остоја Војиновић / Васељенска