Дара из Јасеновца (2. Део)

После скоро 80. година Србска јавност је напокон дочекала екранизацију теме везане за најмонструознији злочин у историји човечанства. Врстан редитељ, Предраг Антонијевић, креатор врхунских филмова прихватио се једне изузетно тешке улоге, да пренесе на платно патњу, тугу и бол србског народа у концентрационом логору. Очекивања су била велика, након публицитета који је добио, али нажалост није их испунио.

Да ли се по ко зна који пут ради о чињеници да се ми увек трудимо да будемо политички коректни, па се из тог разлога прибојавамо да до детаља прикажемо шта смо доживели од наших непријатеља? Нелогично је да све време провејава нека врста страха, шта ће други да кажу и да мисле о нама?Таман посла да не буде генерализације, па да се нације коју теретимо за злочине осете увређенима за геноцид који су спроводили над Србима. На нашем примеру, генерализација је неопходна управо из разлога што у злочинима нису учествовали појединци и скупине,већ читав један народ.

Један од наших кључних недостатака се нажалост поново уочава, а ради се о томе да сваки посао који започнемо, једноставно не умемо да завршимо до краја.У томе се као и многим другим сегментима увиђају мањкавости са којима се суочавамо током гледања овог филма, где се логично поставља питање? Зашто и даље имамо страх од тога да презентујемо своје жртве? И зашто је целокупној јавности више стало до једног Оскара, него до јасног и објективног приказивања кроз које тортуре су прошли Срби у концентрационом логору. Никакве награде не могу да надоместе душевни бол, а жртве неће добити никакву сатисфакцију. То је неки императив којим је требало да се руководи редитељ са екипом која је радила на креирању овог филма. Нажалост као и много пута пре тога, затајили су.

Одабир глумаца за овакав филм је требао да буде далеко бољи. На нашој глумачкој сцени постоји плејада врсних уметника који би овај филм могли да изнесу без већих проблема, рецимо у овом случају, ради се о Сергеју Трифуновићу и Браниславу Лечићу.Без неке жеље и потребе за дубљом анализом о каквим се личностима ради у приватном животу, реч је стварно о искусним глумцима који би крајње упечатљиво пренели ликове које би у датом моменту глумили. Њихова урођена иронија, цинизам и сарказам додатно би допринели да главни актери изгледају још аутентичније.Као што се може приметити, током селекције глумачке екипе једини параметар је био да личе на главне актере.

Тиме је публика која нема представу о каквим карактерним типовима се ради остала потпуно ускраћена. Лош одабир глумаца прати и обиље сувишних и непотребних сцена које се уочавају. Стиче се утисак да у тренутку није знао како да попуни рупе у садржају, из тог разлога се базирао на кадрове које уопште нису потребни. Акценат је требало дати на генези мржње, како је могуће да се појавило толико зло у људима које се манифестује кроз најморбиднији садизам. Уместо детета које плаче кроз цео филм, или непотребних кадрова пешчаних дина и усташа како шетају док врше стражу, акценат је требало дати на историјске чињенице које су аутору филма сигурно познате.

Функција опатице чији је циљ образовање и изградња будућих усташа, стављен је у један кратак контекст. Ко, како, и зашто чини тако нешто, ко му је дао логистичку подршку поменуто је у једној реченици.Дивљање фра Сотоне у школи у Дракулићу, такмичења у клању и убијању, уопште нису ни поменути, док улога светог Вукашина може слободно да се констатује је омаловажена до крајњих граница. Све ово јасно имплицира тако да просечан гледалац који није упућен у развој догађаја не зна шта се дешава, чак већини не зна ни имена, што је једна од великих недостатака у филму. Филм није произведен за људе који знају шта се дешавало у Јасеновцу, већ за лаике који не знају да је нешто оваквог типа постојало, или су знали али нису хтели да поверују У моментима када се врше егзекуције, претежно је акценат на пиштољу или пушкама, а опште је познато да је јако мали број Срба изгубио живот из ватреног оружја. Једини културни, духовни и научни изум хрватског народа ,, Србосјек” и ,, Србомлат” поменути су и представљени узгред, паушално без објашњења како и зашто су настали.

Сценарио и сценографија су такође битне ставке на које аутор није обраћао превише пажње. Концентрациони логор личи на једно газдинство са помоћним објектима, у којем столује домаћин са послугом. Ниједног тренутка слушајући сценарио , и посматрајући амбијент, не можете да стекнете утисак да се ради о логору који је прогутао милион Срба. Илустрације ради, у њему су вршена убиства на најмонструознији начин, а просечан гледалац док гледа филм види клинце који играју жмурке и фудбал, док их васпитачи на крају благо повишеним тоном опомињу да то не смеју да раде. Просто непојмљиво да редитељ са таквом репутацијом направи толико пропуста. Као да покушава да објасни да га је неко присилио да сними овакав филм,и тим свесним пропустима покушава да се опере пред хрватским народом. Тим чином јасно показује да нема великог поштовања према жртвама, чим поседује више емпатије према починиоцу него према жртвама.

Као епилог целе приче, намеће се закључак да је искључиво било битно снимити филм оваквог типа који има за циљ да опипа пулс јавности. Он јесте у томе успео, хрвати су се као и увек изгубили чим се њихово име помене у негативном контексту. Са друге стране, бележи велику зараду током пројекција у иностранству, и преноси један конфузни делић дешавања на тлу НДХ. У будућности, како ствари стоје појавиће се још филмова који ће имати за циљ да утичу афирмативно на публику, која треба да развије неку врсту солидарности код Срба са својим сународницима који су прошли кроз голготу. Једино постоји страх да се не настави по традицији, да се снима за црвени тепих уместо за црвену Дрину, Саву и Дунав.

Да ли је циљ да се изврши реконструкција догађаја и да се напокон прикажу жртве, где ће јавности бити предочено експлицитно шта се тачно дешавало у одређеном временском периоду. Или да се претендује на међународне награде, плакете и бисте, које треба да послуже као својеврсна награда за уложени труд. Само пре снимања, свако од будућих креатора филмова на тему геноцида, нека покаже довољно смелости и храбрости, и кажу јасно, који су крајњи циљеви пројекта. Страшно је да поред толико надања и толиких ненамирених жртава добијеш нешто што је благо речено понижавајуће. Ако нисмо у стању сами да урадимо, најбоље је да платимо странце, можда они када буду чули о чему се ради покажу више саосећања према нашим жртвама, и тиме нас додатно постиде.

Матија Мићић Бућић / Васељенска

[table id=1 /]