Бизмарковски маневар Путина на украјинској граници

Великан у модерној европској историји са којим би руски председник Владимир Путин могао да се упореди могао би бити Ото фон Бизмарк, први канцелар Немачког царства који је ујединио своју земљу из раштрканих делова. Путин је веома упознат са немачком историјом, културом и друштвом.

Таква аналогија има своја ограничења, али сличности су упадљиве утолико што Бизмарк и Путин деле урођени конзервативизам и осећање божанске мисије, као и решеност да бране постојећи друштвени и политички поредак не би ли спречили настајање хобсовског рата свих против свих. Па опет, ова два лидера се никако не могу сматрати дивљим реакционарима, који су изгубили додир са динамичним снагама бурних епоха у којима живе или су живели.

Снажан сигнал Вашингтону
Отуда је важно разумети наизглед рутинску изјаву руског министра одбране Сергеја Шојгуа од прошлог четвртка којом је најавио одлуку о завршетку изненадне провере борбене готовости руских трупа у Јужном и Западном војном округу. На Западу се много спекулисало да је руска инвазија на Украјину једна од могућих опција.

У том контексту је Шојгуова изјава дошла као хладан туш, стварајући забуну и промену расположења на Западу. Међутим, како се прашина слегла, Запад је невољно схватио да је Путин бриљантно надмудрио САД и НАТО. Парадокс је да су страхови од непосредне руске инвазије, подстакнути великим гомилањем снага на источној граници Украјине и на Криму, такође створили осећај реализма у западном уму, наводећи га да схвати како ни Сједињене Државе ни НАТО нису у позицији да уђу у рат са Русијом ради одбране Украјине.

Једнако томе, и Украјина се сабрала и схватила да је бесмислено провоцирати руског медведа водећи се варљивом претпоставком да ће јој западне силе притећи упомоћ ако дође до сукоба. Након што је чуо за Шојгуову одлуку, украјински председник Володимир Зеленски одмах је на свом Твитер налогу написао да поздравља „све кораке ка смањењу војног присуства и деескалацији ситуације у Донбасу“.

Наравно, гомилање руских трупа било је узнемирујуће. Процене бројности варирају од око 40.000 нових војника који су стационирани око Вороњежа, неких 130 километара од украјинске границе, до процена Европске уније да се ради о 100.000 војника. Аналитичари се слажу да је ово нагомилавање руских трупа било највеће од 2014. године.

Без обзира на различита објашњења Москве о размештању својих снага – да је то била реакција на гомилање украјинских снага у источној Украјини; да је то била реакција на претеће понашање НАТО снага; и да су трупе једноставно биле на непланираним вежбама – у крајњем случају, испоставило се да је то „помало била геополитичка позоришна представа дизајнирана тако да изврши притисак на Кијев и да истовремено пошаље веома снажан сигнал Вашингтону да Русија може, и да хоће, да изазове много проблема“, како је приметио један проницљиви западни аналитичар.

Шојгу је наредио да се повлачење трупа оконча пре традиционалних првомајских свечаности. Да га цитирамо: „До 1. маја 2021. године, особље 58. армије Јужног војног округа, 41. армије Централног војног округа, седме, 76. ваздушно-десантне јуришне и 98. ваздушно-десантне бригаде ваздушно-десантних трупа (вратиће се) у своја стална места за распоређивање.“

Али Шојгу је такође наредио да тешке оклопне јединице 41. армије остану близу границе са Украјином „у случају да се нешто догоди“ све до великих годишњих војних вежби Запад 2021, које треба да буду одржане у септембру. Такође, 56. ваздушно-десантна бригада ће остати на Криму како би се реорганизовала у пук који ће одсада тамо бити стално стациониран.

„Запад“ је годишња војна вежба којом руске снаге симулирају одбрану отаџбине од напада са Запада, традиционалног пута инвазије, и укључује мобилизацију све три главне борбене групе дуж читавог западног фронта. Другим речима, то је застрашујући приказ руске војне моћи дуж њених граница са НАТО-ом, који ће бити добро примећен у Бриселу (седиште НАТО-а; прим. прев).

Путинове „црвене линије“

Повлачење трупа назначује Путинову спремност да одржи самит са америчким председником Џоом Бајденом, који је овај потоњи предложио у недавном телефонском разговору. У међувремену, Пентагон је одустао од ратоборне позиције, отказавши размештање два ратна брода са крстарећим ракетама у Црном мору, а Велика Британија је такође очигледно одустала од свог плана да пошаље још један ратни брод у Црно море. Такође, дипломатски спор са Москвом који су покренуле америчке и британске обавештајне службе са Чешком као својим сурогатом такође се неславно завршио, будући да тренутно чак и званични Праг од тога пере руке.

Поврх свега Кремљ је бацио рукавицу у лице Вашингтону изјавом да има „све неопходне доказе“ у вези са покушајем државног удара против белоруског председника Александра Лукашенка чији је циљ био да се он свргне са власти и физички елиминише.

Бајденовој администрацији је поручено да не треба да има сумње да је Путин повукао нове „црвене линије“, које треба схватити озбиљно. У великом говору у Москви 21. априла, Путин је рекао: „Заиста не желимо да спаљујемо мостове. Али ако неко наше добре намере погрешно тумачи као равнодушност или слабост и намерава да спали или чак дигне у ваздух те мостове, требало би да зна да ће одговор Русије бити асиметричан, брз и жесток… Надам се да нико неће размишљати о преласку „црвене линије“ кад се ради о Русији. А ми ћемо самостално одређивати где ће оне бити повучене у сваком конкретном случају“.

Ово подсећа на Бизмаркову праксу коришћења радикалних средстава у служби остварења конзервативних циљева. Посматрачи су били изненађени када је након чувене Битке код Кенигреца (1866) Бизмарк занемарио савете краља и мишљење својих генерала и наредио пруској армији да не напада Беч. Бизмарк је био непопустљив у одбијању да територијално освоји и понизи Аустрију. Није желео да ризикује интервенцију треће стране.

Бизмаркови циљеви били су високо усредсређени. А Европи је требало одређено време да схвати да је Бизмарк трансформисао расподелу моћи у централној Европи и да је Аустрија, вековима доминантна сила у том делу старог континента, сведена на силу секундарног статуса.

Слично томе, масовно руско маневрисање на украјинским границама и на Криму последњих недеља јасно је ставило до знања да је Москва довољно војно супериорна да угуши било какву бесмислену авантуру украјинских власти чији би циљ био промена статуса кво у Донбасу или на Криму. Међутим, Путин није желео да нареди војну интервенцију, јер територијално освајање уопште и није био његов циљ; нити је желео конфронтацију са Западом.

Неуспех Бајденове администрације да препозна ову геополитичку стварност и суптилне нијансе у новонасталој ситуацији дуж украјинских граница и на Криму „одраз су самоубилачке охолости и ароганције која је захватила наводне експерте за савремену Русију“ у Вашингтону, као што је недавно истакао Скот Ритер, публициста и бивши обавештајни официр америчке морнарице.

Француска јавност негодовала је због пруске победе код Кенигреца и њен захтев за „осветом“ формирао је део наратива који је довео до Француско-пруског рата 1870. године, узрокованог првенствено жељом Француске да обнови доминантни положај у континенталној Европи. Наравно, историчари се све до данашњих дана не могу сложити око тога да ли је Бизмарк намерно испровоцирао Французе да објаве рат Пруској или је просто користио околности које су му се отварале. Стратешка двосмисленост одувек је била саставни део репертоара далековидих државника.

У сваком случају, премда је Путин изјавио да рат није његова омиљена опција, нагласио је да се његове „црвене линије“ не смеју прећи, и да је Русија та која ће у „сваком конкретном случају одредити где ће оне бити повучене“. Баланс моћи у Централној Европи је промењен.

Превео Радомир Јовановић/Нови Стандард

[table id=1 /]